Toni Bler po drugi put među Srbima | Politika | DW | 15.12.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Toni Bler po drugi put među Srbima

Premijerka je savetnika Blera spustila u crnu kutiju mukle tišine, a predsednik piše penzionerima ne odajući odakle mu adrese. Ustav izgleda uzalud jemči pristup informacijiama od javnog značaja ili tajnost podataka.

Ko god živi u Srbiji trebalo bi da poštuje sebe. Samopoštovanje je povezano sa dostojanstvom. Ljudsko dostojanstvo nije lepa floskula. Za njega postoji jemstvo u Ustavu Republike Srbije.

Ponekad valja zaviriti u taj tekst. On je mnogo bolji od srpske stvarnosti. Jedina utopija kojoj bi se valjalo približiti jeste ona ustavna. Da Srbija živi po svom Ustavu – imala bi skandinavski stepen slobode, u Briselu bi je molili da se priključi Evropskoj uniji.

Ovako, ne držimo se baš tih paragrafa ko pijan plota. Dobro, i obična pravila zajedničkog života najvećem broju ljudi izgledaju tek kao neobavezni predlozi. Možda na osnovu rasprostranjenosti te mentalitetne crte koju jedni blagonaklono nazivaju opuštenost, a drugi samoživost, građani Srbije u velikom broju ipak gledaju kroz prste protivustavnoj zloupotrebi vlasti.

Inače bi bilo više samopoštovanja, a time i poštovanja Ustava.

Samo u prethodnih nekoliko dana su premijerka i predsednik, svako na svoj način, izrazili duboki prezir prema elementarnim pravima dela građana.

Premijerka i Član 51.

Podsetimo, na pitanje kolega iz Insajdera, ko plaća savetodavne usluge instituta bivšeg britanskog premijera Tonija Blera premijerka Ana Brnabić je, nakon poznate mentalnogimnastičke figure izbegavanja odgovora novinarima manje-više rekla da pitaju Tonija.

Ni dinar iz budžeta ne ide na savetovanje vlade, ali ono se odvija još od Vučićevih premijerovanja kontinuirano i intenzivno.

Kakve ovo veze ima sa Ustavom? Hajde da citiramo Član 51: „Svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom".

Brnabićka ne kaže da ne zna. Bilo bi glupo da premijerka neke zemlje nema pojma koji strani plaćenici usavršavaju rad njene vlade. I za čije babe zdravlje. Dakle zna. Javnost Srbije je takođe zainteresovana za tu stvar. Jedne to kopka zato što u Toniju Bleru još uvek vide onog fanatičnog militaristu iz 1999. Kao i iz vremena invazije na Irak. Drugi imaju razlog da se pitaju: „Ako je nešto besplatno, šta je onda protivusluga?".

Za razliku od ozbiljnih nevladinih organizacija koje troše pare stranih država, a koliko i za šta može se uglavnom pročitati na njihovim sajtovima, aktuelna srpska vlada je zatvorila Blera u crnu kutiju mukle tišine, a kutiju spustila u neku Trajanovu rupu duboku kao trezor Narodne banke. Tako da građaninu Ustav garantuje to što mu premijerka ne želi dati. Pristup informaciji od javnog značaja.

Ako ništa, premijerki bi bilo pametno da uspostavi makar privid transparentnosti, jer trag diplomatskih glasina vodi u Abu Dabi. Neki mediji već spominju dil u stilu „vi nama Blera, mi vama Savamalu".

Großbritannien Tony Blair & Gerhard Schröder (picture-alliance/dpa/J. Eggitt)

Entoni Bler i Gerhard Šreder, 16.mart 1999. London

To bi možda objasnilo fantomke, jer je neko dao reč da će ledina biti čista, makar rebra polomili ljudskom dostojanstvu. Onom ustavnom.

Dakle, premijerka se brani ćutanjem. I time udaljava Srbiju od njenog Ustava. A svakog građanina od njegovih ustavnih garancija.

Predsednikov legitimitet i duh ustava

Primer broj dva je isto tako poučan. Aleksandar Vučić je u epskom zanosu na prošlosubotnje proteste reagovao obećanjem da neće ispuniti ni jedan jedini zahtev šetača sa skupa „Stop krvavim košuljama". Predsednik je rekao da ne popušta ni u slučaju da svi odrasli građani Srbije izađu na ulicu: „Može pet miliona da vas se skupi".

Dobro, voli predsednik te deseteračke alegorije. Deset na jednoga, a sve ću ih pobediti. Pet milona, a neće popustiti. Doduše, jedini zahtev protestnih šetača je bio da se zaustavi poliičko nasilje. „Ljudi koji su najgori nasilnici organizuju protest protiv nasilja", odgovara predsednik. Ovo nije jezik poznog Nelsona Mandele ili Gandija. To je dinaroidni igrokaz.

Iza toga se krije izrazito iliberalno shvatanje demokratije. Većinska volja ustanovljena na izborima unapred opravdava svaku političku svinjariju. Država je plen pobednika na izborima, a reagovanje dela građanstva po mišljenju predsednika jeste pokriveno slobodama i pravima, ali u političkoj jednačini vladavine za Vučića ne znači ama baš ništa. Neki izašli da šetaju. Šaka jada.

Jednu činjenicu Aleksandar Vučić prenebregava. Predsednik svoj legalitet svakako crpi iz izbornog rezultata. Ali svojim političkim delovanjem on može da okrnji svoj  legitimitet. On može da bude legalan predsednik sa ilegitimnim postupcima. Zato što je legalno ono što je formalno zakonski ispravno. A da bi to bilo i legitimno, potrbno je mnogo više od mehaničke većine. Potrebna je vladavina na osnovu principa i vrednosti zabeleženih u Ustavu.

Recimo, „Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju".  Na sve ovo predsednik ima da izjavi: "Pozdravite Barbaru". Dakle, predsednik pokušava da opravda osobu čiji politički mentori ustavno pravo građana da budu obavešteni „istinito, potpuno i blagovremeno" , krše već samim slanjem Barbare na „novinarski" zadatak. Sve u korist predsednika.

Tolerancija i naprednjaštvo

Ustav obavezuje pre svega predsednika ali i sve građane da razvijaju duh tolerancije. „U oblasti obrazovanja, kulture i informisanja Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet".

Ili kako to predsednik voli da paušalizuje: „Ako hoćete da glasate za ove lopove", „…neću da slušam njihove gluposti", jer to su „nesrećnici koji mi sole pamet" i „divljaci koji vređaju žene".  „Nasilnici" su već citirani.

Aleksandar Vučić primenjuje retoričku strategiju „pars pro toto". Ako je među 10 000 ljudi jedan lopov, onda su to „lopovi", jedan nasilnik ih čini agresivnom ruljom, a samo jedan divljak – divljacima. Pa čak i kada nema takvih,  treba ih izmisliti. Na takvom skupu mora da se neko potukao kišobranima.

Predsednik ne vlada baš uvek u skladu sa duhom ustava koji zahteva unapređenje tolerancije. Njegovi agresivni nastupi podižu tenzije u društvu. Njegov izgovor glasi: Opozicija poziva na vešanje, silovanje i slično. Anonimni građani iz kloake interneta vređaju njegove propagandiste. I sve to je delimično tačno.  Ali opet se primenjuje princip „s kim si – takav si" pa ako postoji nekoliko verbalnih izgrednika onda su svi takvi. Ako su neki divljaci vređali Barbaru onda je to krunski dokaz da ona nije nevešto lagala po stranačkom nalogu.

Ako je neki pobesneli tabloid napisao o Vučiću gnusne stvari, onda je i dobro utemeljena kritika kao rezultat rada ozbiljnih medija – bljuvotina. Sve je to na izložbi o „Necenzurisanim lažima" tretirano na isti način. Čestitog čoveka čiji ti se stav ne sviđa namažeš fekalijama i podvikneš mu da smrdi.

A izgovor „oni to rade" jeste namerno infantilan. Tačno je, „oni" su očito deo iste kulturološke celine iz koje je ponikao predsednik. Ali „oni" to govore sa pozicije frustrirane nemoći, dok se Aleksandar Vučić tako ponaša sa pozicije frustrirane svemoći. Tako je njegova odgovornost za toksičnost u javnom prostoru višestruko veća.

Neustavna sitna knjiga

Zaštita podataka o ličnosti je takođe ustavno dobro. Član 42 kaže: „Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom".

Vučićevo čuveno pismo penzionerima ne treba previše komentarisati. Predsednik je uputio ovakvo pismo grupi građana na osnovu podataka koji su upotrebljeni izvan svrhe za koju su prikupljeni. On je tu svojim ganutljivim pisanijem i potpisom ispod njega u direktnoj koliziji sa jednim ustavnim načelom.

Valjalo bi podsetiti premijerku i predsednika, pravnika koji se nikada nije bavio tim zanatom ali vrlo dobro poznaje i zakon i promaju koja svira kroz njegove rupe, da Ustav zemlje kaže kako  je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava te da ona počiva na neotuđivim ljudskim pravima.

Da zaključimo: Ani Brnabić je draži Toni Bler od člana 51. Ustava Republike Srbije. Predsedniku Aleksandru Vučiću draža je namera da pismom dopre do duše svakog penzionera nego član 42. Ustava koji je zajemčio tajnost podataka o ličnosti i isključio njihovu upotrebu van svrhe skupljanja. Prevedeno na svagdašnji jezik: Penzionerima može pisati penziono, ali ne i predsednik države.

Predsednik ne bi smeo da se pojavljuje na nacionalnim televizijama deset puta više od političkih protivnika, a da pri tome i on i ti mediji ne budu u direktnom sudaru sa članom 51. Ustava. Da ne nabrajamo dalje.

Jedino što predsednika trenutno zanima jeste preambula u kojoj je Kosovo Srbija. Na tom instrumentu sabornosti on ume da svira.

Serbien Belgrad Dragoslav Dedovic (privat)

Dragoslav Dedović

Nisu li osnovni prigovori koji u Beograd stižu iz Brisela upravo nedovoljna sloboda  medija, nedovoljna vladavina zakona i korupcija? Ali ako predsednik i njegova stranka zasnivaju svoju vladavinu upravo na kontroli medija, političkom uplivu na pravosuđe i na partokratijskoj vladavini koja nije ništa drugo do sistemska korupcija, kako onda da se odreknu toga? 

Imaju oni recept. Doneće zakone, pa i novi ustav,  iz kojih će kao iz samoposluge uzimati samo ono što im treba. I raspisaće nove izbore da obnove legalni okvir u kojem mogu da vladaju bez legitimiteta zasnovanog na bitnim ustavnim odredbama.

Kako da se onda građanin približi svom utopijskom dostojanstvu? Morao bi da počne da brani Ustav od vlasti.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM