Tetovažom preko granice | Mozaik | DW | 30.04.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Tetovažom preko granice

Tetovaža je priča ugravirana u koži. Priču ponekad ljudi žele i da zaborave, a tetovažu da prekreče. A ovo je priča srpskog tattoo umetnika kojem je jedna perfektno istetovirana linija otvorila vrata Nemačke.

„Čudan je to osećaj, kao kumstvo, nekako je vrlo intimna stvar. Ostavljam nešto što će neko nositi celog života. Da, to je kao da mu kumuješ“, počinje svoju priču Jovan Savić, tattoo umetnik iz Rume. U studiju gde upravo tetovira jednog mladića, tišinu reže samo zujanje mašinice. Ćute i on i klijent, svako u svojim mislima, usredsređeni na zajednički cilj. Mladić ulaže svoju snagu, izdržljivost i neograničeno poverenje svom majstoru, a Jovan svoj talenat, kreativnost i poštovanje prema onom koji mu je poverenje ukazao, jer, kaže, ni u jednom poslu poštovanje prema čoveku nije takav imperativ kao u tattoo umetnosti.

Tetovažom se bavi od devedesetih godina. U vreme inflacije i zatvorenih granica, kaže, oprema za tetoviranje u Srbiju nije stizala, pa je svoju prvu mašinicu napravio sam. „Zanimalo me crtanje i slikanje, a voleo sam i svašta da pravim, mašine za brijanje na primer. Drugar mi je rekao da ta mašinica za tetoviranje ima elektromotor i ja sam je napravio, a kao boju sam iskoristio tuš iz knjižare. Probao sam na sebi i radilo je. Nema tu šta da ne radi, igla bode i ostavi boju, jednostavno je“, seća se Jovan svojih početaka.

Prvu tetovažu uradio je drugu koji je želeo da istetovira „RHCP“ (Red Hot Chili Pepers). „On je došao i rekao 'ma hajde, ne možeš ništa da pokvariš'. Verovao je u mene. Onda je došao drugi, treći i više nisam mogao da ih se rešim“, priča Savić.

Linija do Nemačke

Od prve prave mašinice koju je kupio 1999. godine, svega tri godine kasnije put ga je odveo u Nemačku. Taj prvi poziv je, kaže, bio puka slučajnost, ali kada je uradio prvu tetovažu, ona je otvorila put za mnogo drugih. „To mi je bila i najdraža tetovaža, jer mi je preokrenula život. Čovek je tražio da mu se istetovira ime njegove žene, ali tu tanku linijicu koju sam izvukao, oni kažu da niko u Nemačkoj nije mogao da izvuče. On je rekao: ‘Ova linija te vodi u Nemačku', i tako je i bilo“, priča Jovan. Ali život je tako podesio stvari da upravo tu tetovažu kasnije morao da prepravlja. „On se razveo od žene i došao kod mene da uradim kaver. Rekao sam da mu da to neću nikad popraviti, ali sam mu na kraju ipak uradio nekog pantera. To mi je bila najteža tetovaža koju sam prepravljao“, kaže Savić.

Od Štutgarta, odakle je krenuo, put ga je vodio u Hamburg, pa u Bon, a onda su počeli da se ređaju i drugi nemački gradovi. Jedina preporuka je uvek bila tetovaža koju je nekome uradio, pa se zato trudi da u svakom mestu gde boravi, poseje neki tattoo. „Neka devojka iz Hamburga je videla moje radove i čekala me godinu dana da joj uradim tattoo. To je prva osoba koja me je toliko čekala. Uradio sam joj tetovažu nekog cveća na leđima, onda je ona otišla u toalet, sedela unutra i plakala. Pitao sam šta se dešava, da li je boli, u čemu je problem, jer nisam razumeo nemački. Izašla je presećna i tražila da joj se potpišem na leđa. Tako sam otišao u Hamburg“, priča Jovan.

Razliku između Nemačke i Srbije vidi najpre u tome što u Nemačkoj tetovaža više nije tabu. Tattoo se, kaže, tamo više ceni i više traži, ali majstora nema dovoljno, pa se u studijima čeka i po godinu dana. „Čim se čuje da je došao gostujući majstor, nastaje pomama. Ali drugačiji je kontekst. Tamo niko ne obraća pažnju na to da li imaš tattoo ili nemaš, niti to menja tvoj psihološki profil. Možeš da radiš i u banci ako obučeš košulju, jer je bitno kako obavljaš posao. U Srbiji je, s druge strane, jako teško doći do posla i čim si malo ekstremniji, možeš da imaš problem, jer i dalje ima ljudi koji kad vide tetovažu pomisle: ‘zamisli da mi takav čovek radi'.“

Tome umnogome doprinose i tattoo sajmovi koji se u Nemačkoj održavaju gotovo svake nedelje. Na sajmove, kaže Savić, nije tako lako upasti, jer su velike gužve. Njegov prvi sajam bio je u oktobru prošle godine u Rojtlingenu. „Za tattoo nema škole. To je tajni zanat, teško se prenosi i moramo da gledamo kako rade iskusniji majstori i tako učimo. Tako da je taj sajam jedina prilika da vidiš kako drugi rade i da dopuniš znanje. Tu bude jako dobrih majstora i možeš da uhvatiš nekoliko bitnih fora. Ali moraš da znaš šta tražiš“, priča Jovan.

Uspomene za brisanje

Za dvadeset godina, Jovan Savić je kumovao svim generacijama. Najmlađa osoba koju je tetovirao bila devojčica od 12 godina, ali sada se sprema i za još jedan neobičan podvig. „Prijatelj me je zamolio da mu istetoviram crtež njegove ćerke, ali sam mu predložio nešto drugo – da ja uradim ram za sliku, koji će biti prazan, a da onda njegova ćerkica koja ima sedam, osam godina sama istetovira neku njenu jednostavnu sliku koju inače crta. Namestićemo mašinicu tako da ona ne može da se povredi i onda nema šta da pogreši, a on će imati veliku uspomenu“, priča Jovan Savić za DW.

A najstariji klijent bio mu je njegov stric, koji je na svog tattoo majstora čekao više od 30 godina. „Čuvao je nekog džina iz Mikijevog zabavnika i onda mi je napokon pustio da mu to uradim. Njemu sam uradio i prvi kaver. Imao je Indijanku na ramenu, koju je istetovirao još u vojsci pre 40 godina, ali mu se ona se povukla gotovo skroz na leđa, pa sam mu na tom mestu uradio Če Gevaru“, seća se Savić.

Pokrivanje starih tetovaža, ipak, nerado prihvata, jer, kako kaže, na kraju ostaje pitanje ko je radio, ali ne i da li je nešto postojalo iza. „Pritom, mnogo je stvari o kojima bi trebalo voditi računa. Na primer, crnu boju ne može da prekrije nijedna druga, žuto preko plavog će dati zelenu i sve to može da se dogodi za tri ili četiri godine, tako da svi ti faktori moraju već u startu da se uzmu u obzir“, objašnjava Jovan, ali dodaje da na kraju ipak pomogne, jer ima u vidu da su laseri skupi i bolni, pa ako je ikako moguće popraviti stvar, on to i učini. „Ljudi su ispisivali na telu ono što su kroz život prošli, pa im to smeta“, priča iskustva sa kojima se susretao. „Neki ne bi voleli nikad više da vide ime nekog bivšeg ili bivše, ali opet, ti ne pamtiš bol, nego pamtiš šta je bilo oko tetovaže, godinu dana pre ili posle. Sklonio, ne sklonio, ti ne možeš da izbrišeš šta je bilo.“

Ostale su priče

Iako ima svoj studio u Srbiji, na gostovanja u Nemačku Jovan odlazi nekoliko puta godišnje, a u budućnosti bi, kaže, možda mogao da otvori svoj studio i tamo. U Srbiji je, s druge strane, za ovaj zanat ne postoje norme, licence i pravila. „Kad sam otvarao studio u Srbiji, dobio sam šifru za ženskog frizera. Čak ne ni muškog, jer mi je delatnost ulepšavanje tela. Zašto muški frizeri ne ulepšavaju glave, to mi nije jasno. Samim tim sam oporezovan kao ženski frizer, što nema nikakve veze. Niti oni sa mnom, niti ja s njima“, žali se Savić.

Ali ne odustaje. Odlučan je da nemačko-srpsku saradnju formalizuje kroz studio i pomogne mladim tattoo umetnicima iz Srbije da i oni putuju i rade u Nemačkoj. „Gurao sam, želeo sam to da radim. Govorili su da nemam ništa od toga, ali uspeo sam. Mogao sam da radim kao konobar, da imam neki novac kad dođem kući, ali koliki god da je, ostaje pitanje šta si i ko si posle toga. Ovako je ostajalo nešto iza mene“, zaključuje Jovan.

I da, ostale su priče. Jer bilo da je tetovaža nekome potreba za ličnim identitetom, uhvaćen trenutak života, identifikacija sa užom zajednicom, stvar mode ili pomodarstvo, tattoo je pre svega priča. Možda se načini i oblici tog pričanja menjaju s vremenom i prilikama, kako to reče Andrić, ali „potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema“.