Teroru nema kraja | Politika | DW | 23.03.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Lični stav

Teroru nema kraja

Napad u Londonu desio se na godišnjicu terorističkih napada u Briselu. To stravično ponavljanje još jednom pokazuje da teror i dalje ostaje deo naših života, smatra Barbara Vezel.

Posle stravičnog napada u Nici prošlog leta, izgleda da se stvorila nova mustra terorističkih napada u Evropi: radikalizovani pojedinačni izvršilac ubija uz pomoć najjednostavnijih sredstava, najčešće vozilima i noževima. To je izvesna forma niskotehnološkog terora, kojem nisu potrebni ni pravljenje bombi, ni eksploziv, niti automatsko oružje.

Napadači pogađaju sa smrtonosnom sigurnošću svoje ciljeve jer im je samo stalo do broja žrtava. Identitet ubijenih je izgleda proizvoljno izabran, pa čak i ako su muslimani međ njima, kao što se to desilo u Nici ili u Briselu. Ne radi se dakle čak ni o ubijanju tzv. „nevernika“. Radi se naprosto o ubijanju.

Bajka o „neprivilegovanima“

Još od napada u Francuskoj pre dve godine traga se za motivima počinilaca. Dugo je bio na snazi model tumačenja „socijalnih radnika“, prema kojem diskriminacija i ekonomska marginalizacija predstavljaju uzroke terorizma. Nema sumnje da su predgrađa francuskih gradova zapostavljena. Siromaštva i nepravde isto tako ima i u verovatnom mestu stanovanja jučerašnjeg počinioca – u Birmingemu. Međutim, toga ima svugde na svetu, a da ljudi ipak ne posežu odmah za oružjem kako bi pobili svoje komšije.

Barbara Wesel Kommentarbild App *PROVISORISCH*

barbara Vezel, DW

Najnoviji rezultati istraživanja pokazuju drugačiju šemu. Počinioci su uglavnom sitni kriminalci u potrazi za smislom svoje egzistencije. Oni žele da svom promašenom životu podare svirep sjaj tako što se profilišu kao masovne ubice. Kada to navodno povežu sa višim ciljem u „svetom ratu“ ili u odbrani časti Alaha, onda te promašene egzistencije veruju da tako stvaraju svoj identitet.

Nijednom bogu nisu potrebna ubistva

Da li su ta zlodela na bilo koji način povezana sa islamom? Pokolj nevinih je, bez sumnje, perverzno tumačenje muslimanskih učenja. A masa miroljubivih vernika odlučno odbija da je dovedu u vezu sa svim tim. Ipak, to se ne može tek tako protumačiti. U toj religiji postoji sklonost ka smrtonosnom sektašenju – na primer između sunita i šiita koje se politički instrumentalizuje i religiozno opravdava.

Tu postoje neprevaziđeni aspekti u islamu koji stoje na putu miroljubivom suživotu u svetu. Da li je sada potrebna modernizacija te vere, kao što predlažu jedni, ili naprosto razdvajanje od ubistvenih stranputica i njihovih protagonista? To moraju da odluče sami vernici. Hrišćani više ne idu u krstaške ratove, pa bi i muslimani trebalo da iz svog nasleđa prognaju religiozno obojeno ubijanje. Naime, nijednom bogu nisu potrebna ubistva.

Ne postoji bezbednost

Policija i snage bezbednosti su u prethodne dve godine obavljale sve bolji posao. U Velikoj Britaniji su čak bili ponosni na to do koje su mere efikasno nadzirali islamističke grupe. Takođe, u Francuskoj i Belgiji danas se dobro sarađuje, pa su mogle biti otkrivene razne terorističke grupe. Sada profili počinilaca pokazuju da su u pitanju isfrustrirani kriminalci koji su se skoro neprimetno radikalizovali. Ni najbolja kontrola ne može da uđe u njihovu glavu, pa će rizik ipak ostati sve dok perfidna ideologija „Islamske države“ bude pronalazila sledbenike. A vojna pobeda nad bandom ubica na Bliskom istoku mogla bi najpre da zaoštri problem.

Gradonačelnik Londona Sadik Kan je, nakon napada, rekao da se ne sme dozvoliti podela između hrišćana, Jevreja, muslimana, Sika i Hindusa. Mržnji i želji da se ubija možemo da suprotstavimo samo naš tolerantni životni stil i našu građansku hrabrost. Najjači signal protiv terora bio je, u svakom slučaju – na svakom mestu gde se život bez straha nastavlja dalje. To ne znači da počinioce ne bi trebalo nemilosrdno progoniti i prezreti ih iz dubine srca. Koliko god saosećali sa žrtvama, počiniocima ne smemo pokloniti pobedu nad našom liberalnošću.

DW.COM