Terapija psima

Katrin Šubert pati od poremećaja u ishrani. Ili ne jede ništa ili guta brda hrane. I njeno raspoloženje se stalno menja - čas je jako vesela čas ljuta i agresivna. Njeno detinjstvo nije bilo lepo. Majka alkoholičarka. To znači stalnu napetost. Kada je majci dobro, onda je sve u redu. Kada pije, onda je agresivna i viče. Ova devetnaestogodišnjakinja je pre 2 meseca primljena na psihijatrijsko odeljenje za decu i mlade na klinici u Lajpcigu.

Dr. Anke Portman zna na koji način zivotinje mogu da pomognu deci i mladim osobama:"Deca koja imaju loša iskustva, koja su doživela nasilje, zlostavljanje - nisu u stanju da se otvore prema drugim ljudima. Njima je lakše da uspostave kontakt sa životinjom od koje se primarno ne plaše. Zato mi životinje pomažu u radu, u celom procesu, a pogotovu u fazi uspostavljanja kontakta. Nisam sama, a za decu je to sasvim prirodna situacija - terapija im ne deluje kao terapija."

Psi su u stanju da pomognu i prilikom uspostavljanja dijagonoze

Katrin nije jedina kojoj ovakva terapija, sa psima, pomaže. Sva deca koja su imala kontakt sa psima su posle zdravija, zivahnija i zadovoljnija. Manje su plašljiva i radije uspostavljaju kontakt sa odrasilma od dece koja nisu bila na terapaiji sa psima. To je inače rezultat studije Univerziteta u Lajpcigu. Ali psi mogu i više. Oni su u stanju da pomognu i prilikom uspostavljanja dijagonoze. Naučnici su formirali 4 grupe sa po desetoro dece.

Dijagnoze - poremećaj straha, autistički poremaćaji, poremaćaji u ishrani. Psi reaguju veoam tipično na simptome."Psi nam pomažu da ustanovimo što tačniju dijagnozu, pogotovu kod dece kod koje nam je pristup teži, sa kojom je veoma teško uspostaviti kontakt."Dešavalo se da se lekari veoma iznenade - recimo kada se deca sa dijagnozom patološkog straha uopšte ne uplaše od psa."Ta deca bi se spontano poigrala sa psom, mazila ga...Iz drugih studija nam je poznato da maženje životinje snižava krvni pritisak i normalizuje puls tako da dolazi do opuštanja celog organizma. To je veoma prijatno, pogotovu za decu za poremećajima straha."

Sumnje nema - deca profitiraju od terapije sa psima

Naravno - ne može bilo koji pas da bude deo terapije. To su posebno obučeni i testirani psi. Kerstin Dopleštajn je biolog i učestvovala je u testiranju njena dva psa:"Testiraju se različite situacije iz svakodnevice. Objekti u pokretu, na primer, bicikl koji prolazi tik uz psa, ili osoba koja trči pored psa, ili igračka koja se tamo -amo mrda direktno ispred njegove njuške. Svaki pas se uznemiri u takvoj situaciji. Pitanje je samo koliko je strpljiv i kako će reagovati."

Ova žena, biolog, istraživala je tipove karaktera pasa. Interaktivni tip ima inicijativu, prilazi deci, igra se sa njima i ima mnogo mogućnosti reagovanja na stres. I drugi tip psa - reaktivnog karaktera - dobar je za terapiju. To su mirniji psi, ali i oni se rado igraju sa decom i animiraju ih. Treći tip pasa - restriktivnog karaktera - nije dobar za teraaiju jer stalno traži kontakt sa svojim vlasnikom ili terapeutom i pokazuje malo strpljenja.