Tajni sporazum o podeli Bliskog istoka | Politika | DW | 16.05.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Tajni sporazum o podeli Bliskog istoka

Sporazumom Sajks-Piko su Francuzi i Britanci pre 100 godina ponovo crtali granice na Bliskom istoku. Sve to bez saglasnosti pogođenih zemalja. Posledice se osećaju do danas: krize, konflikti i teorije zavere.

Jordanien Beduinen Sykes-Picot Abkommen

Jordanski beduini 1921.

Bager se probija kroz nasip. Uskoro će prolaz biti dovoljno širok za prolazak vozila. Terenska vozila i kamioni pale motore. Na iračko-sirijskoj granici više nema kontrole. Graničari su ubijeni. Ubili su ih borci terorističke organizacije „Islamska država“. Granica više ne postoji. Poruka u videu, objavljenom na internetu u junu 2014. godine nakon probijanja granice, glasi: Irak i Sirija su kao države više ne postoje. U video poruci, iIslamisti kažu da je okončano ponižavajućeg paternalističkog odnosa zapadnog imperijalizma prema Bliskom istoku.

Granica između Sirije i Iraka je postojala skoro 100. godina. Ona je bila posledica tajnog dogovora kojeg su u maju 1916. godine postigli britanski diplomata Mark Sajks i njegov francuski kolega Fransoa Žorž-Piko.

Sykes-Picot Abkommen Mark Sykes und François Georges-Picot

Mark Sajks i Fransoa Žorž-Piko

Veliki broj Arapa smatra da je taj sporazum antiarapska zavera Evropljana. Sirijsko-nemački politolog Basam Tibi, kaže da se seća kako je u mladosti morao intenzivno da da se bavi sporazumom. „ U svakom razredu do završetka srednje škole sam se bavio sporazumom Sajks-Piko, i ožiljicima koje je iza sebe ostavio. To je bio sastavni deo časa istorije. Ožiljke ne osećaju samo Sirijci, nego svi Arapi“.

Podela Bliskog istoka

Britanci i Francuzi su sporazumom Sajks-Piko u sred Prvog svetskog rata, sigurni da će ga dobiti, između sebe podelili velike delove Osmanlijskog carstva - ne pitajući ljude koji tamo žive. Na osnovu tog sporazuma, Francuzi su dobili pravo nad područjem koje se prostire od jugoistoka današnje Turske, preko severa Iraka i Sirije pa sve do Libana. Britanci su uzeli teritoriju koja obuhvata južni i centralni deo Iraka. Područje koje se nalazilo između, a na njemu se danas nalaze Sirija i Jordan, zapadni Irak i severoistočni deo arapskog poluostrva - trebalo bi da postane arapsko kraljevstvo pod britansko-francuskim mandatom.

U celoj ovoj priči su i Nemci imali neslavnu ulogu. Oni su ratom i na Bliskom istoku želeli da oslabe svoje neprijatelje u Prvom svetskom ratu: Nemci su bili u savezništvu sa Osmanlijskim carstvom. Zajedno sa Kalifom u Istanbulu, najvećim sunitskim autoritetom, pozvali su Arape su na „Džihad“, sveti rat protiv Bitanaca koji su zauzvrat sklopili savezništvo sa Šerifom Huseinom bin Alijem. Kao čuvar svetih gradova, Meke i Medine, u današnjoj Saudijskoj Arabiji, bin Ali je posle Kalifa, bio drugi po rangu verski autoritet sunita.

U oktobru 1915. godine, Henri MekMahon, britanski visoki komesar u Egiptu, dao je primamljivo obećanje Šerifu Huseinu: ako Arapi podrže Britance, oni će zauzvrat Šerifu pomoći da oformi svoje kraljevstvo. „Velika Britanija je spremna da prizna nezavisnost Arapa u granicama koje predloži Šerif“.

"Iza arapske fasade"

Savezništvo je dogovoreno. Vođa Arapa je Šerifov sin Faizal bin Husein. Zajedno sa britanskim agentom Tomasom Edvardom Lorensom, ili Lorensom od Arabije, naterali su Osmanlije da se povuku.

Nakon Prvog svetskog rata, na mirovnoj konferenciji u Parizu, razgovarano je o novom poretku. Faizal se založio za Arape. „Siguran sam da su velike sile ispred svojih materijalnih interesa stavile dobrobit arapskog stanovništva“.

Međutim, Faizal se prevario: Francuska i Velika Britanija ostaju pri već dogovorenoj podeli teritorije. Arapskih država će biti, ali pod njihovim uticajem. Tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Dordž Lord Kurzon je rekao da privredni interesi Velike Britanije moraju budu sakriveni iza „arapske fasade“: uprava i vlast pod britanskim vođstvom, kontrolisani od strane rođenog Muhamedanca, i po mogućnosti jednog arapskog tima“.

Značaj dogovora postignutog na konferenciji u Parizu teško da se može preceniti. Na osnovu njega su nastale dve nove države: Sirija i Irak. Francuskim mandatom iz 1922. godine je stvorena još jedna država: Liban. Drugim mandatom Zajednice država iste godine je predvidšeno formiranje „nacionalne domovine jevrejskog naroda“, što je bio temelj za kasnije osnivanje Izraela. „Uverevam vas da mi Arapi protiv Jevreja ne gajimo mržnju, etničku ili versku, koje na žalost vladaju u drugim deloviam sveta“, rekao je Faizal u Parizu. Međutim, njegova dobra volja je brzo nestala pred izazovima suvše teške stvarnosti.

Naredne 1923. godine, Velika Britanija je istočni Jordan odvojila od Palestine i time udarila temelje današnjem Jordanu. Krajem 19. veka su Britanci pod svoju zaštitu već uzeli mali Emirat, Kuvajt. Nakon prvog svetskog rata je Kuvajt proglasio nezavisnost.

Nerešeni konflikti

Novi poredak je stvorio pozornicu za seriju beskrajnih ratova i sukoba: napetosti između Izraelaca i Palestinaca povremeno eskaliraju u rat, tu je i libanski građanski rat od 1975. do 1990. godine, drugi Zalivski rat čiji je povod bio napad Sadama Huseina na Kuvajt u augustu 1990. godine, a tu su i napetosti slične ratu u kurdskom području u Turskoj, Iraku, a kasnije i Siriji.

Na kraju fatalna invazija SAD 2003. godine i loše uprava koja je usledila, dovela je do frontova duž linija razdvajanja verskih zajednica. Tako je i nastala „Islamska država“, koja se uskoro uključila se u građanski rat u podeljenoj Siriji. Za to nije kriva samo nova podela Bliskog istoka pre 100 godina, ali u godinama koje su sledile su postavljeni temelji regionalnog poretka koje je i danas plodno tlo za napetosti, ustanke i ratove.