Svrab fantomske pesme | Mozaik | DW | 10.10.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Svrab fantomske pesme

U Beogradu sam čekao novac koji će stići iz Nirnberga. Upravo sam izašao iz Bosne gde sam video prve dane rata. Video sam dovoljno. Posedovao sam kofer, u njemu nešto odeće, nekoliko knjiga, naočare, ostalog se ne sećam.

Knjige bole kad nisu pri ruci

Knjige bole kad nisu pri ruci

Majčin stan se nalazio na drugom spratu u zgradi kalesijske opštine koja samo što se nije pretvarala u srpsko-muslimansku liniju fronta. Tamo sam ostavio gotovo sve što me činilo tim što jesam, ili mi je barem pomagalo da verujem da sam ja taj.

Šta nas čini svojima

Mnogo ploča. Bilo je tu svega, od Buce i Srđana do Zape, od najtvrđeg metala i panka, do eksperimentalnog džeza i klasike. Gitara. Mnogo knjiga. Nasleđeni kompleti Remarka, Kafke, Dime, Zole, Zilahija.

Kako li je samo izgledao pogled vojnika kada je, po ulasku u stan, uočio najveću knjigu koju sam ikada držao u ruci – Rože Marten di Gar je svoje delo „Porodica Tibo“ objavio u seriji od osam romana. Naš izdavač je to objavio kao jednu knjigu.

Još lektire mojih roditelja – Gorki u smeđem kožnom povezu. Dostojevski nebeskoplav. Tolstoj siv. Moravija kao karmin. Cvajg purpuran. Kafka zelen. Najbolje od tri pesnika u jednoj plavoj knjizi – Ilić, Kranjčević, Šantić. Stotonu sivkastih Prosvetinih knjiga za decu. Ali i Zane Grej ili ljubavna poezija za 8. mart.

Sve ove odavno iščitane knjige potisnute su u drugi red još brojnijim naslovima koje sam kupovao, po sarajevskim i beogradskim knjižarama.

Moja omiljena izdanja su bila  – antologije i enciklopedije. Među njima – bitnička poezija, antologije pesništva američkih starosedelaca, panorame afričkog pesništva, rusko avangardno pesništvo, antologija nemačke, rumunske, poljske lirike. Antologija jugoslovenskog haikua. Mnogo crvenih knjižica iz Radove biblioteke „Reč i misao“.

Mogao bih ovako da nabrajam jako dugo.

Knige kao tariguz

Sve te ploče i knjige postaće nečiji ratni plen, tariguz ili potpala.

Isto kao i rukopis pesama koji je ostao od mog deda po majci, oficira, veterinara pri kraljevskim ergelama. Fotografije, za koje tada nisam mario jer sam smatrao da treba beležiti samo ekstatične trenutke. Shvatio sam da su obični trenuci dragoceniji tek kada mi je oduzeta mogućnost da ih upamtim.

Gotovo sve što je dokumentovalo da sam strastveni čitač i pasionirani slušač muzike ostalo je iza mene da nastrada u ratu. I danas se ponekad zapitam ko li je sa police uzeo mog „Gorčina“, odlivak ljudske figure napravljene po motivima sa stećka veličine „Oskara“. Dobio sam ga u Stocu 1988. kao prvu nagradu za rukopis „Adolfov kroki“. Knjiga je objavljena pod naslovom „Cirkus Evropa“.

Dedović ispred svoje nekadašnje osnovne škole u Kalesiji (2019)

Dedović ispred svoje nekadašnje osnovne škole u Kalesiji (2019)

Istorija je sa mene oljuštila zaštitne slojeve kulture, otuđivši sve predmete privatne mitologije, znatiželjna da vidi šta će se pomoliti posle tog razgolićenja.

Gaće u kesi

Na Beogradskoj autobuskoj stanici izvadio sam iz kofera crveni pasoš sa šest zlatnih baklji, fakultetsku i gimnazijsku diplomu, majicu i gaće. To sam spakovao u kesu i predao kofer na garderobu. Dobio sam kupon.

Noćio sam kod Gorana, čini mi se u Cetinjskoj. Bio je pravnik u nekoj beogradskoj firmi koja je stalno bila na rubu stečaja. Upoznao sam ga skoro deceniju pre toga u crnogorskom zavičaju mog oca. Tada se nevoljki beogradski student prava lomio između karijere slikara i pijanca.

Novčanica od sto nemačkih maraka, koju mi je poslala devojka, bila je na putu. Jedna jugoslovenska rukometašica na pečalbi u Nirnbergu ponela ju je sa sobom, pošto za vikend dolazi u Beograd.

Goranu i meni je ostalo još toliko vremena da se dobro napijemo u „Rupi“ ispod hotela Prag. Sutradan sam mamuran otišao na Novi Beograd po pare. Odmah sam razmenio marke za dinare, a dinare za autobusku kartu u jednom smeru – za Nirnberg.

Potom sam u knjižari „Tačka“ kupio izabrane pesme Jehude Amihaja. Tek na stanici sam ustanovio da u mom novčaniku više nema kupona koji bi dokazao da posedujem bilo kakav kofer. Bio sam uporan, pa me je žena koja radi na garderobi pustila da uđem iza tezge i vidim da li je kofer još tu. Nije ga bilo.

Posle sam saznao da nisam jedini kojem se tako nešto desilo.

Zemlju sam napustio sa kesom u kojoj su bili dokumenti, donji veš i stihovi izraelskog pesnika. A išao sam za Nirnberg. Mislio sam da je izreka da je neko pošao na put „sa gaćama na štapu“ folkloristički ostatak prevaziđene epohe. Bio sam u pravu. „Sa gaćama u plastičnoj kesi“ je sigurno primereniji izraz.

Livadina livada

Među knjigama koje su mi u Nemačkoj najviše nedostajale bila je dvotomna antologija „Moderno svetsko pesništvo“ koju je priredio Raša Livada. Ona je obuhvatila skoro sve što je vredelo od prevoda na srpskohrvatski do 1983. A u Jugoslaviji se prevodilo mnogo.

Osamdesetih sam skoro svakodnevno listao ove knjige. Pošto nisam išao hronološkim redom, dešavalo se da nekoliko godina nakon što sam Antologiju kupio u „Nolitovoj“ knjižari u Sarajevu otkrijem neku pesmu, da ona zazvuči uzbudljivo kao da je napisana juče, baš za mene.

Granična situacija knjigoljupca bez knjiga pomogla mi je da ustanovim još jednu razliku između proze i poezije: O dobroj prozi možete reći puno i kada protekne mnogo vremena od čitanja. A bez originalnog lirskog teksta, govor o poeziji je šuplja priča.

Trebalo je učiti pesme naizust. Retko sam pamtio stihove, svoje i tuđe. Oslanjao sam se, kao i svi knjiški ljudi, na stalnu dostupnost tih papirnih svetova. Priđeš polici, odeš u biblioteku ili knjižaru.

Čija je pesma?

Zanimljivo je sa ove vremenske distance posmatrati tadašnju zavisnost moje analogne generacije od dostupnosti informacija iz knjiga. Deca digitalne epohe će razumeti kako sam se osećao u Nirnbergu ako im kažem da je to kao da ti policija oko nožnog zgloba zakopča nanogicu, a stanu u kojem ćeš provesti godine kućnog pritvora – nema pristupa internetu.

Od maternjeg jezika sam bio fizički odsečen, ukoliko zanemarimo propagandne bljuvotine u novinama koje sam kupovao na Železničkoj stanici ili uzbuđene glasove spikera na ratnim radijskim programima. Prema nemačkom me je terala čežnja za kriptičnim naslovima u izlozima knjižara.

Tada sam otkrio da sam neke pesme ipak zapamtio doslovce.

Jedna od njih je pesma jednog francuskog pesnika. Vreme je ubrzo iz sećanja izbrisalo naslov. Dešavalo se da na tu pesmu ne pomislim po nekoliko godina. Ali kada bi se ukazala prilika iskrsavala je nenačeta radom vremena.

Već nakon nekoliko godina sam na nemačkom čitao i prozu i poeziju. Pokušao sam da pronađem „moju pesmu“ u raznim obimnim prikazima francuskog pesništva na nemačkom. Uzaludan trud. Ne znam tačno kada sam počeo da verujem i da tvrdim da je autor pesme Anri Mišo.

Povratak

Prošlo je četvrt veka od gubitka jugoslovenske biblioteke. Promenio sam nekoliko država, pasoša, prebivališta. Moja trideseta adresa na Banovom brdu na neki način je zatvorila krug. U stanu je više nemačkih od naših naslova. Među knjigama koje nabavljam da bih uspostavio vezu sa predratnim sobom, odnedavno je i dvotomno „Moderno svetsko pesništvo“.

Jednog nedeljnog popodneva ubacio sam naziv te knjige u Google. Izbacio mi je adresu neke antikvarnice ispod Hrama. Kada sam se pojavio u zadnjem dvorištu mirne kuće sred Neimarske ulice, čovek okružen gomilama knjiga pogledao me pomalo začuđeno. Imao je Antologiju.

Izgleda da je davno otkupio neprodate Prosvetine primerke iz magacina, jer je moj primerak, mada star 36 godina, bio kao nov. Zapucketao je kada sam ga otvorio. Bio sam uzbuđen kao pred prvi randevu. Platio sam nekoliko stotina dinara. Ponekad se, uprkos idealističkoj predodžbi o neprocenjivosti sreće, ona može dosta povoljno kupiti.

Pronađena u antikvarnici

Pronađena u antikvarnici

U mom senovitom stanu se popodnevno sunce s mukom probijalo kroz grane breza pred prozorom. Obrtao sam i okretao knjigu po kojoj su svetlost i senke ispisivale nečitke poruke. Onda sam u sadržaju pod stavkom Anri Mišo pročitao sve pesme. One koju tražim opet nije bilo.

Lude putanje

Da li sam sve ove godine obmanjivao sam sebe?

Postoji li ta pesma? Da li je u ovoj Antologiju? Ko je pesnik?

Pretražujem sva imena koja zvuče francuski.

U drugim tomu na stranici 101 pronalazim izgubljeni biser. Dođe mi da se izvinim pesniku Eženu Gilviku koji je napisao „Čudovišta“.

Ima vrlo dobrih čudovišta
koja sednu uz vas očiju sklopljenih od nežnosti
I na zglob vaše ruke
Stave rutavu svoju šapu.

Jedne večeri –
Kad sve bude grimizno u svemiru,
Kad hridi opet uđu u svoje lude putanje.

Probudiće se.

U ovoj antologiji Gilvik je još uvek živ, kao i antologičar Livada. Mada Vikipedija kaže da je jedan umro 1997, a drugi deset godina kasnije.

Izdavačka kuća je takođe upokojena.

Ipak, tu, pred mojim očima, večna je sadašnjost svetske poezije na srpskom iz godine 1983. A u njoj mnogo stihova koji stare veličanstveno, kao katedrale.

Važno je da će pojavljivanjem dokaza da jedna iščezla pesma zaista postoji te večeri za mene hridi opet ući „u svoje lude putanje“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama