Svi strahovi neustrašive Erike Džong

Možda ima neke simbolike u tome što je književno veče sa Erikom Džong održano u svečanoj sali jedne crkve u Kelnu. Strah od umiranja nas je okupio. Tako glasi naslov njenog novog romana. Zvona obližnje crkve čula su se nekoliko puta tokom razgovora i čitanja, ali ona nisu asocirala na smrt. Izazvala su samo devojački i po malo lascivan smeh na bini i u publici koju su uglavnom činile starije žene. Jer, svi smo ovde zapravo došli zbog njenog prvog romana, Strah od letenja, a to je, u međuvremenu, klasično delo ženske književnosti, tada revolucionarni roman o erotici, seksualnosti i slobodi žene. „Kome je Strah od letenja promenio život?“ – pita voditeljka. Ja dižem ruku uvis i gledam oko sebe: ima nas...

Strah od letenja

Kada se pojavio, 1973. u Sjedinjenim Državama, par godina kasnije u drugim zemljama Zapada (u Nemačkoj 1976) i u Jugoslaviji (1978), šokirao je javnost, oduševio žene. Lepo, lako, pametno i sa puno humora tridesetogodišnja Erika Džong je pripovedala o jednoj od večnih tema književnosti – ljubavi i seksu. Novo i šokantno je bilo što je o seksualnim avanturama pisala krajnje otvoreno, sočno, po mišljenju mnogih kritičara – drastično i to u prvom, ženskom licu.

Njena junakinja, Izadora Ving je ne samo njena vršnjakinja, već takođe Njujorčanka i Jevrejka, koja sa svojim suprugom psihijatrom boravi u Evropi. „Na letu za Beč kompanije Pan Am bilo je 117 psihoanalitičara. Najmanje šestorica njih su mi bili terapeuti, a za sedmog sam se udala“, počinje ispovest Izadora.

To su samo neki detalji koji ukazuju da je knjiga delom autobiografska, što je svakako doprinelo uverljivosti i popularnosti romana i autorke koju su hvalili i podržavali majstori erotske literature kao što su Džon Apdajk i Henri Miler. Erika Džong nam je ipak rekla: „Ja nisam sasvim kao Izadora. Broj muškaraca s kojima sam spavala je mali. A anonimni seks, spontana ševa, više je nešto za fantaziranje nego stvarnost.“

Izadora je strasna žena, koja čezne za slobodom. Osim toga što je „varala“ muža, Izadora se nije predavala muškarcima. Ona ih je odmeravala i lovila, kao što muškarci odmeravaju i love žene: radi seksualnog užitka. „Zato što prosto ima zdrav odnos prema svom telu i svojoj seksualnosti“, kaže Erika Džong. Ni danas, više od 40 godina od kako je roman objavljen, tako nešto se ne čuje rado u konzervativnim delovima društva. A nekada?

Naučna prethodnica

Seksualno ponašanje muškaraca i žena tema su čuvenih i svojevremeno skandaloznih Kinzijevih izveštaja objavljenih 20 godina pre Straha od letenja. Mada su te knjige bile bestseleri u Americi pedesetih godina i zbog toga po opštem mišljenju izazvali seksualnu revoluciju šezdesetih i sedamdesetih, reč je o popularno napisanim naučnim radovima. Dakle, puritansko društvo u Americi je na taj način prošlo kurs seksualnog obrazovanja. To takođe patrijarhalno društvo, bilo je iznad svega šokirano rasprostranjenošću homoseksualnosti i biseksualnosti kod muškaraca. A zatim i rasprostranjenošću vanbračnih seksualnih odnosa. Što se tiče žena, istican je pozitivan uticaj masturbiranja na sposobnost doživljavanja orgazma za koji je konstatovano da je retka pojava. Tek je jedna žena, Šer Hajt, vršnjakinja i zemljakinja Erike Džong, demistifikovala ženski orgazam: njeni izveštaji su se pojavili 3-4 godine posle Straha od letenja.

Međutim, u ono vreme, u književnosti, kao uostalom i danas u filmovima, seks je samo nagovešten i uvek, ako nije reč o nekom zločinu, prikazan kao kruna muškog osvajačkog pohoda, često u ružičastom sfumatu romantike... Žena je ta koju na seks treba navesti, zavesti. Izadora je to ovako formulisala: „Pre nego što su žene počele da pišu knjige, postojala je samo jedna strana medalje. Knjige su od pamtiveka pisane spermom, a ne menstrualnom krvlju.“

Muškarac je taj koji ima prirodnu potrebu, koju manje ili više uspešno drži pod kontrolom, da što više rasprši svoje gene, dok žene imaju prirodnu potrebu da se spare sa vlasnikom najboljih gena i na svet donose i podižu potomke. To za muškarce važi celog života, a za žene – dok ne ostare.

Srećno udata žena ili Strah od umiranja

Kad žena ostari, a ta granica se doduše poslednjih decenija stalno pomera, seks je ponovo tabu tema, još veći nego u ranoj mladosti. Te žene koje više ne mogu da rađaju, to su majke odrasle dece... bake! Seks? Nakon što je u romanu Strah od pedesete (Fear of Fifty) ovlaš dotakla tu temu i najavila nastavak, moglo se očekivati da će Erika Džong u svojoj novoj knjizi da prekrši taj tabu, i piše o seksualnom životu žene u starosti. To je i bila njena namera, knjiga koju je pisala skoro celu deceniju, trebalo je da se zove Srećno udata žena, kaže nam ona. Strah od umiranja, postao je naslov više iz komercijalnih razloga.

Međutim, u Strahu od umiranja nema seksa, bar ne onako, u prvom licu. Ima želje za seksom i pokušaja da se on doživi i ima ga u pričama o prošlosti. Prvo nam isporučuje Vanesa Vonderman, glavna junakinja romana, glumica u šezdesetim, srećno udata za milionera dvadeset godina starijeg od nje, a drugo Izadora Ving, njena najbolja prijateljica, spisateljica i udovica.

„Oduvek sam u uživala u moći koju sam imala nad muškarcima. (...) Čudno je da sam je postala svesna tek kada sam je izgubila, zapravo kada je ona prešla na moju ćerku...“, počinje Vanesa svoju priču i kaže da je odlučila da ne bude starija od pedeset godina. To joj sigurno i uspeva, ona koristi sve trikove, uključujući basnoslovno skupi lifting. Ipak: „Moj muž i ja češće čitamo čitulje nego što imamo seks.“ Baš kada je trebalo da počne redovni trening sa svojim ličnim trenerom, inače Srbinom, njen suprug kolabira na putu za posao i od tada je srčani bolesnik – koji ne podnosi vijagru. Pa tako ona u jednom trenutku Izadori kaže: „Plašim se da nikada više pred očima neću imati penis u erekciji.“ I pokušava da nađe ljubavnika preko interneta.

Okolnosti koji je navode na to traganje, najbolji su delovi ove knjige. To su opisi odlazaka kod roditelja sa kojima je veoma bliska. Oboje u devedesetim, teško bolesni, nepokretni. „Ništa ne može da zameni dodire. Čovek žudi za njima dok je živ.“ Gledajući ih kako polako nestaju, i plašeći se za život svog voljenog muža, samoće, udovištva, sopstvene smrti, ona se grčevito hvata za crvenu nit života u sebi, života uopšte. Ali, ta crvena nit joj klizi iz ruku. Kao što je pre više od 40 godina pisala o telesnim užicima, ovaj put Erika Džong krajnje otvoreno piše o jadu ljudskog tela u procesu umiranja, o nemoći i besu koji obuzima umiruće i nju dok ih gleda, o mukama, o prolaznosti, o besmislu straha od smrti – i da, o besmislu života. I traganju za smislom, uprkos svemu.

Toliko o sadržaju. Možda samo još ovo: Onaj kome se nije dopao kraj Straha od letenja, tome se neće dopasti ni kraj Straha od umiranja. Ali, kao što to Vudi Alen kaže: „Neverovatno kako može da piše o svim tim delikatnim temama i pri tom napiše tako smešnu knjigu. Progutao sam je.“

Još po nešto

Erika Džong (26.3.1942) sa svojim četvrtim mužem i dve velike crne kraljevske pudle živi u otmenom delu Njujorka. Krajem sedamdesetih u malim i velikim gradovima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije njeno prezime smo izgovarali i pisali pogrešno – Jong. Očigledno nismo bili jedini, jer, i pre neko veče u Kelnu, čuvena književnica je upitana kako se pravilno izgovara njeno prezime. Džong – rekla je i dodala da je zadržala prezime svog drugog supruga, Amerikanca kineskog porekla, psihijatra s kojim je tri godine, krajem šezdesetih, živela u Hajdelbergu u vojnoj bazi SAD. Na putovanje po Nemačkoj, Erika je povela ćerku iz trećeg braka, Moli Džong Fast (1978) koja je takođe književnica, i jedno od troje unučadi.

Strah od umiranja (Fear of Dying, 2015) je njen deveti roman. Strah od letenja, (Fear of Flying, 1973) prodat je u 27 miliona primeraka, preveden na 40 jezika i uskoro izlazi i u Kini! Nijedna njena knjiga nije bila ni približno uspešna kao prvenac. Njen sledeći roman će se baviti ženskim prijateljstvima, odgovorila je na klasično novinarsko pitanje o sledećem projektu. Svoje knjige potpisuje sa – Neustrašiva Erika Džong.