Sve više penzionera odlazi u narodne kuhinje | Politika | DW | 16.12.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Sve više penzionera odlazi u narodne kuhinje

U Nemačkoj niko "ne mora" da gladuje. Ali, ipak je sve više starijih koji moraju da štede na hrani jer penzije nisu dovoljne. Zato je za njih u Diseldorfu otvorena narodna kuhinja pri franjevačkom manastiru.

Narodna kuhinja

Narodna kuhinja

Čovek sedi, kao i skoro svi gosti, okrenut leđima ulazu u franjevački manastir u centru grada. Ne želi da ga prepoznaju. Njemu je više nego neprijatno da tu ispod plastičnog krova sedi na hladnoći kako bi dobio besplatan ručak. „Razlog koji me dovodi ovde je nedostatak novca.“

Penzija od 250 evra

Da će jednog dana morati na tako nešto da pristane, kaže, nije mogao ni zamisliti. Na prvi pogled se na njemu ne primećuje da je siromašan. Dobro je odeven i govori tečno. Ali, sa 250 evra mesečno, kaže, mora da sastavlja kraj s krajem. Stanarinu, električnu energiju i grejanje plaća država. Ovaj 80-godišnjak danas, nakon dve operacije zbog raka i moždanog udara, mora svakodnevno da uzima tablete od kojih pojedine sam da plaća. Takođe doplaćuje i slušni aparat. Nekada je bio angažovan na poslovima međunarodne špedicije. Proputovao je celu Evropu, Srednji istok i severnu Afriku. Dok to priča njegove plave oči na trenutak zasjaje, ali onda ponovo postaju ozbiljne.

Düsseldorf Bruder-Firminus-Klause Franziskaner-Kloster

Narodna kuhinja u Diseldorfu

„Penziono osiguranje i doprinosi koje sam uplaćivao iz inostranstva su na neki čudan način nestali – od toga nemam ni fening. Inače bih imao dvostruko veću penziju.“ Jer, neophodne dokumente, koji dokazuju da je novac za penziono osiguranje uplaćivan, ovaj stariji gospodin je izgubio. Papirologije i birokratije mu je svakako preko glave. A drugima ne veruje.

„Ako hoćete nekog samo nešto da upitate, odmah odgovaraju kontra-pitanjem: šta ja imam od toga? Niko ne želi da se opterećuje mojim problemima. Ili samo kažu da nemaju vremena“, kaže ovaj penzioner. Takva iskustva su ga odvela u izolaciju. „Radije se povlačim u sebe, jer ne želim da bilo koga opterećujem svojim problemima i da ljudima idem na živce.“

Podeli se oko 180 obroka dnevno

Tako ovaj penzioner sam sedi i u ovoj narodnoj kuhinji u franjevačkom manastiru, dok mu jedan od saradnika donosi prepun tanjir. Tu je pohovana piletina s pirinčem, te šarena salata. Raduje se i kada ga neko od poznanika pozove na neki koncert. Kaže i da čita mnogo. Ali, poražava ga profil ostalih korisnika narodne kuhinje. To su mahom ljudi sa gomilom tetovaža, pijanci... I brat Antonije morao je da se navikne na milje iz kojeg dolaze ti ljudi. „To je bilo prilično čudno: ti ljudi smrde. Bilo je strašno. I potrajalo je nekih 14 dana, a onda je sve to postalo strast.“

Armutsbericht weichgespült

Nema se dovoljno novca za hranu?

A od tada je prošlo 16 godina. Ispočetka su siromašnima delili sendviče. Danas, međutim, podele u proseku 180 obroka dnevno. No, pri kraju meseca, kada novca ponestane, manastirsko bratstvo podeli i do 220 obroka. Posetioci mogu takođe da koriste i toalet i tuševe. Narodna kuhinja se finansira isključivo dobrovoljnim prilozima, a to postaje sve teže, žali se ovaj monah. No, ipak, kaže, sve to mu pričinjava zadovoljstvo. „Raduje me kada su gosti zadovoljni, kada idu preko dvorišta i kažu 'hvala' ili 'danas je bilo baš ukusno'. To je zapravo ono najvažnije“, kaže monah Antonije.

Autori: Karin Jeger / Svetozar Savić
Odg. urednik: Jakov Leon