Sve više „neprijatelja interneta“
12. mart 2012.
Povodom Dana protiv cenzure na internetu objavljen je spisak zemalja koje ne žele da njeni građani na „svetskoj mreži“ čitaju ono šta žele. Ponegde se stanje popravilo, ali spisak je sve duži, a metode cenzure sve rafiniranije.
12. mart je Dan protiv cenzure na svetskoj mreži i Matijas Špilkamp, član uprave nevladine organizacije „Reporteri bez granica“, nema problema kad treba da navede dve zemlje gde je stanje najgore: „Ako trenutno na vrh spiska stavimo Kinu i Siriju, sigurno ste u pravu. Ali na pitanje, koja je zemlja na trećem mjestu, to je već mnogo teže“. Spisak zemalja koje, po mišljenju te organizacije, sasvim pouzdano cenzurišu sadržaje na internetu obuhvata dvanaest zemalja. Osim te dve, tu su još i Mijanmar, Kuba, Iran, Severna Koreja, Saudijska Arabija, Turkmenistan, Uzbekistan i Vijetnam, a od ove godine su tu i Bahrein i Belorusija.
To nipošto nije kraj spiska: više internet-aktivista ubijeno je 2011, između ostalog i u Meksiku ili Indiji. Neke zemlje bi veoma rado cenzurisale internet, ali nemaju sredstava ili tamošnji čuvari reda ne znaju kako da to čine. Špilkamp tu pre svega navodi mnoge zemlje Afrike, na primjer Zimbabve. Ali na tom kontinentu još nije toliko rašireno ni korišćenje interneta pa ponegde mnogo veći uticaj na mišljenje javnosti imaju SMS poruke.
Za neke zemlje se ne bi pomislilo
“Reporteri bez granica“ takođe pomno posmatraju mnoge zemlje gde se već prilično jasno nadzire kako tamošnje vlade pokušavaju da utiču na sadržaj koji će primati korisnici svetske mreže. Na toj listi ima i iznenađenja, jer, osim Rusije, Egipta, Kazahstana, Turske ili Maroka, tu su i zemlje poput Francuske, Australije ili Južne Koreje. Libija je, pak, ispala sa tog spiska, jer tamo praktično nema ni vlade koja je u stanju nekoga da nadizre.
Ali i ove godine je Kina uverljivo na prvom mestu po cenzuri na internetu. Tamo nadležne službe pomno paze tako da korisnici uopšte ne mogu da dođu do nekih stranica na svetskoj mreži. Ako ih i traže, da pretraživači pokazuju pogrešne rezultate, po potrebi i usporavaju mrežu ili je delom čak i isključuju. Tu su kineski nadzornici reda i poretka i tehnički daleko odmakli: „Više nije potrebno isključiti čitav internet kao što je to bio slučaj u Egiptu 2011. godine“, objašnjava Špilkamp.
Ako negde u zemlji izbiju nemiri, službe bezbednosti mogu sasvim ciljano, u samo određenom području, da uspore mrežu tako da praktično više nije moguće prenositi ni fotografije niti snimke. Mnoge zemlje tehnički nisu u stanju da sprovedu takve mere cenzure, ali, a to je ono što naročito brine „Reportere bez granica“, Kina rado svoju tehnologiju cenzure interneta i izvozi.
„World“ nestaje iz World Wide Weba
Na žalost, tu ona nije usamljena: i firme iz Nemačke, SAD ili Francuske spremne su da prodaju programe za nadzor svetske mreže svakom ko ima para, pa je tako i program nemačkog Simensa završio u Iranu kako bi se špijunirali korisnici SMS-ova. Doduše, postoje inicijative da se izvoz takvih programa zabrani, ali teoretski je to još gotovo svuda – dozvoljeno.
Stručnjake za slobodu na internetu sve više zabrinjava to što već danas srazmerno veliki broj zemalja ograničava pristup korisnika samo na lokalne sadržaje. To se, naročito kod video zapisa, često obrazlaže „autorskim pravima“ ili pak „prilagođavanjem“ sadržaja korisniku lociranom u nekom gradu ili području. „Postoje različite metode, ali ako zemlje uspeju u tim namerama, onda ćemo se naći u situaciji da će ljudi misliti da se nalaze na svetskoj mreži, a da su u stvarnosti samo na nekakvoj lokalnoj, državnoj mreži - koja se još povrh svega i nadzire“, upozorava Matijas Špilkamp.
Autori: Klaus Jansen / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković