Nakon srećnog završetka političkog trilera oko potpisivanja CETA, Brisel je po hitnom postupku organizovao sastanak na vrhu s Kanadom koji je prethodno morao da bude otkazan zbog peripetija oko podrške tom trgovinskom sporazumu u Belgiji – da nekome ne bi u zadnji čas pali na pamet neki novi prigovori. Proces ratifikacije će, doduše, još da potraje, ali za početak su sada bar na sporazum stavljeni prvi potpisi.
Gde je krenulo nizbrdo?
Teško da za ovaj slučaj može da važi ona poslovica: Sve je dobro što se dobro svrši. Jer Evropljani moraju izvuku poruku iz ovog debakla kojem su za dlaku izmakli. Naravno da je pre svih zakazala centralna belgijska vlada koja je odavno znala da se Valonija opire trgovinskom sporazumu s Kanadom i da će da iskoristi složene državne strukture da iskaže svoj otpor.
Ali i Evropska komisija je to već odavno znala. A mogla je praktično i s prozora zgrade u Briselu da vidi protivnike globalizacije koji su svoje proteste protiv sporazuma jasno i glasno izražavali i pred institucijama Evropske unije. Odavno se moglo naslutiti da cela stvar neće proći glatko. Uprkos tome, niko nije došao na ideju da na vreme sasluša te kritike i prigovore kako bi se oni, što je moguće više, uključili u pregovarački proces. Apsolutne protivnike CETA ni to, doduše, ne bi navelo da promene mišljenje, ali bi se drama oko Valonije na taj način izbegla.
Sledeći čin – u Holandiji
Mnogo teže će stvari biti u narednom činu krize. Ako Holandija, nakon referenduma koji je održan u proleće, povuče svoje zeleno svetlo za sporazum o pridruživanju sa EU, Evropi preti spoljno-politička i bezbednosno-politička katastrofa mnogo većih razmjera. Jer Ukrajinu ne možemo da ostavimo samu i ruskom predsedniku Putinu tako omogućimo da pobedi.
On je, pak, u velikoj meri pomogao otrovnoj propagandi svog desničarskog jataka Gerda Vildersa: Ukrajinci će nam uskoro biti pred vratima i Ukrajina će kao novopečena članica spiskati holandski novac – polemika se uglavnom vodila u tom tonu. A u Holandiji je bilo dovoljno građana koji su u to poverovali ili iz nekog drugog razloga hteli da svojoj vladi očitaju lekciju.
Ovako više dalje ne može
Evropa tetura iz krize u krizu i sve više gubi moć da deluje. Za to svoj deo krivice snose svi akteri. Tako su, na primer, pravila za održavanje referenduma u Holandiji apsurdna. Nedostaje razumni kvorum koji bi zaustavio njihovu zloupotrebu. Kampanja vlade u Hagu je, osim toga, bila mlaka, a Brisel se u priču oko referenduma, po običaju, nije mešao. Tako, međutim, dalje ne ide, jer se Unija na taj način, korak po korak, onesposobljava. Budućnost Evrope ne sme da zavisi od pojedinih slabih premijera.
I uopšte, celo to klupko problema: opšti gubitak poverenja u politiku, najnoviji uspesi desničarske propagande, povratak nacionaliz(a)ma i egoizma koji ga prati, Brisel ne može da reši sam. Ključ se nalazi u rukama 27 članica koje moraju da se zapitaju koliko im je Evropa važna. I koliko su se spremne da se za nju angažuju. U suprotnom će za nekoliko godina i poslednja od njih u morati „zamandali radnju“ u Briselu.