Svako za sebe - svi u istom pravcu | Politika | DW | 25.06.2011
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Svako za sebe - svi u istom pravcu

Pre 20 godina, 25. juna 1991, Hrvatska i Slovenija proglasile su nezavisnost i to je i zvanično bio kraj SFRJ. Godine koje su usledile obeležili su rat, etničko čišćenje i razaranje.

Karte Slowenien Kroatien englisch. DW-Grafik: Per Sander 2010_03_23_karte_slovenia_croatia.psd

Do proglašenja nezavisnosti nije došlo iznenada - četiri sedmice pre tog 25. juna 1991. u Hrvatskoj je održan referendum na kojem se 94 odsto građana izjasnilo za odvajanje iz jugoslovenske federacije. A Slovenci su tu svoju želju iskazali na jednom referendumu još mesecima ranije. Kada je nezavisnost konačno i proglašena, raspoloženje u obe zemlje je bilo euforično. Tada mnogi još nisu predviđali u kom pravcu će se situacija u čitavoj Jugoslaviji razvijati - u pravcu rata, etničkih čišćenja, ubijanja i razaranja.

Hans Dietrich Genscher 1

Hans-Ditrih Genšer

To tada nije video ni Srđan Dvornik, politolog i novinar iz Zagreba: "Priznajem da sam mislio da je proglašenje samostalnosti u tom trenutku samo jedan element, jedna točka u taktičkim igrama, u pregovorima između lidera različitih republika tadašnje Jugoslavije. U tom trenutku uopće nisam bio svjestan koliko će teške biti promjene i događaji nakon toga."

Proglašenje nezavisnosti - logično

Kao i mnogi drugi, ni on nije video ono što nije želeo da vidi - mada su brojni znaci posmatraču sa strane bili uočljivi, smatra Mari-Žanin Kalik, profesorka istorije južnoslovenskih naroda na Minhenskom univerzitetu: "U to vreme se Jugoslavija već bila faktički raspala. Nije bilo zajedničkih institucija koje bi funkcionisale i zato je bilo logično da su republike proglasile nezavisnost."

2010_06_29Jugoslawien_flagge_Zerfall_symbolbild.jpg, DW-Grafik, Olof Pock/Simone Hüls

Već krajem 1990. i početkom 1991. mnogima je i izvan Jugoslavije postalo jasno da Milošević pokušava da uz pomoć masa vođenih nacionalističkom ideologijom velikosrpstva prigrabi svu vlast u zemlji. To je dovelo do promene stava i onih političara koji su se dugo zalagali za očuvanje Jugoslavije koju su znali iz Titovih vremena. Jedan od njih je i tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer. On je često optuživan da je samovoljno forsirao priznanje Hrvatske i Slovenije i faktički prisilio druge zemlje da ga slede. Genšer međutim tvrdi da je to besmislica: „Mi smo 17. decembra imali sastanak u Evropskoj zajednici na kome je zaključeno da se obe zemlje priznaju 15. januara 1992. Mi smo našu odluku doneli 23. decembra, s tim da ona stupi na snagu 15. januara. U to vreme su i druge zemlje već priznale nezavisnost Hrvatske i Slovenije. Nemačka je od početka jasno rekla da u to neće ići sama. Odluka o priznanju je donešena jednoglasno."

Nepremostive protivrečnosti

I danas se još vode rasprave da li je to priznanje pozitivno ili negativno uticalo na dalji razvoj događaja - na eskalaciju rata pre svega u Bosni i Hercegovini - i da li bi ranije priznanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije to sprečilo. Dvornik misli da bi, jer bi to pokazalo odlučnost međunarodne zajednice da brani granice novih država. Mari-Žanin Kalik je međutim uverena da to nije igralo značajnu ulogu: "Mislim da ranije priznavanje ne bi promenilo temeljnu konstelaciju. Nepremostive protivrečnosti su se sukobile, jedni su želeli nezavisnost, a drugi su smatrali da to ugrožava njihove životne interese. Trenutak priznanja tu nije bio važan".

Autori: Z. Arbutina / R. Brojer

Odg. urednica: I. Ivanović