„Svaka vlast voli emigrante“ | Evropa | DW | 24.12.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

intervju

„Svaka vlast voli emigrante“

Značaj doznaka koje emigranti donose Srbiji jeste ogroman, ali nije samo pozitivan, kaže za DW Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Taj priliv novca omogućava vlastima da časte svoju klijentelu.

Godišnji priliv od četiri do pet milijardi evra

Godišnji priliv od četiri do pet milijardi evra

DW: U Vašoj novoj analizi koju je objavila Fondacija „Fridrih Ebert" pišete da najmanje 14 odsto građana Srbije ili ljudi rođenih u Srbiji ima prebivalište van zemlje. Doznake čine između 7,9 i 8,8 odsto BDP. Dakle, ljudi kao neka vrsta izvozne robe?

Jeste, i tu je Srbija zapravo u boljem položaju nego ostale zemlje Zapadnog Balkana. Druge zemlje imaju procentualno veći broj građana izvan granica, a ne dobijaju više u doznakama. Ako rad posmatramo kao robu koja se izvozi, onda Srbija bolje prolazi od drugih.

Pišete da BiH i Albanija imaju trostruko veći udeo emigranata, ali ne i više doznaka. Da li to znači da ljudi iz Srbije izdašnije iz inostranstva šalju pare u domovinu?

Ne. Jer, doznake su kao statistički koncept mnogo komplikovanije od doznaka kako ih ljudi obično vide. U klasičnoj percepciji to je ono što gastarbajteri šalju svojima kući. Ali statistički su doznake više od toga – recimo ono što zaradite pa ponesete sa sobom, ili ono što uštedite u inostranstvu pa uložite u kupovinu nekretnine u zemlji. Ili čak zarada onih koji ne izlaze iz zemlje – telemigranata, dakle onih koji rade za strane poslodavce putem interneta i novac im možda leže na račun otvoren u Americi ili ko zna gde. I to je doznaka.

Možemo grubo da ocenimo da trećina priliva koji su statistički doznake potiče od pravih doznaka, druga trećina od deviznih penzija koje su zarađene u inostranstvu, ali se troše kod nas u zemlji, i treća trećina potiče od svega ostalog – frilensera, onih koji sami unose novac iz inostranstva ili investiraju.

Govorimo o četiri do pet milijardi evra godišnje. Koliki je značaj tih doznaka za ekonomiju Srbije?

Ogroman. Ali sam pokušao da kažem da, kao što emigracija nije potpuno loša stvar za zemlju, tako ni doznake nisu potpuno pozitivne. One se često vide kao kompenzacija, u stilu: otišli su nam ljudi, ali barem mi zato bolje živimo. Doznake su veoma značajne za ekonomsku stabilnost, ali mogu da imaju i negativne efekte.

Taj dodatni priliv koji ulazi uz zemlju, pa ga onda kroz poreze prikuplja država, na neki način umanjuje obavezu države da se stara o socijalnim aspektima. Recimo, oni koji su emigrirali obezbeđuju svojim porodicama u Srbiji ono što bi inače trebalo da im obezbedi država.

Navodite da zbog doznaka u državnoj kasi ostaje više para koje vlasti raspoređuju svojoj klijenteli.

Tako je. To je takozvana zamka doznaka koja se viđa u različitim zemljama koje izvoze rad. Doznake možda nisu prokletstvo, ali nisu ni toliki blagoslov kako izgleda. Taj višak novca se koristi za povećanje države, razvoj klijentelizma, odlazi u neproduktivnu upotrebu i učvršćuje nedostatak demokratije i alternative usled nedostatka protesta.

Može li da se kaže da vlast voli emigrante jer odlaze nezadovoljni, često i nezaposleni, a još i šalju pare?

Može da se kaže, ali naravno to može da bude slučaj sa svakom vlašću. Taj koncept sam počeo da razvijam 2014. godine i on važi za ceo Zapadni Balkan. Tada su statistike bile apsolutno katastrofalne – stope nezaposlenosti od preko 30 odsto u Bosni i Makedoniji, više od 20 odsto u Srbiji i Crnoj Gori, u Albaniji veliki egzodus… a uprkos tome su te zemlje pokazivale pristojnu političku stabilnost i teško je dolazilo do političkih promena.

Stvar je u većem diskrecionom budžetu. Dakle, možete imati veliki budžet kao država, ali tačno znati gde i kome morati da usmerite novac. Ali ako ste se lišili jednog dela stanovništva pa vam ostaje više diskrecionog novca, onda imate više mogućnosti da pridobijete razne interesne grupe za sebe. Ne samo one u javnom sektoru, nego i penzionere.

Imate li predstavu kako će se pandemija odraziti na nivo doznaka?

Očigledno negativno, to je jasno. Jedino će segment koji se vezuje za devizne penzije ostati netaknut. Prave doznake će sigurno opasti, ali ne toliko zbog doznaka etabliranih migranata – onih koji dugo žive u inostranstvu i nemaju nameru da se vrate – već zbog odsustva priliva od onih koji su cirkularni migranti.

Među njima su i mnogi koji rade na crno, a tokom pandemije nemaju načina ni da odu, a i nemaju šta da rade.

Tačno. Doduše, ja tu baratam podacima sa Eurostata koji ne registruju rad na crno. Ali ti ljudi su najviše stradali jer su ranije mogli da odlaze kod rođaka ili kao turisti na po tri meseca, a da onda rade nešto što možda nije ni potpuno na crno već deo sive ekonomije. To je sada nestalo.

Često se čuje, posebno u političkom diskursu, da Srbiju godišnje napusti 50.000 ljudi. Vi to dovodite u pitanje na osnovu brojki?

Da, i ne samo ja. Greška sa tom tvrdnjom je što se uzimaju fragmentarni podaci o bruto odlascima. Recimo, ukupan broj naših ljudi koji je 2018. ili 2019. prvi put dobio legalnu dozvolu boravka u EU prelazi po 50.000. Ta brojka se stvarno poslednjih godina udvostručila.

Mihail Arandarenko

Mihail Arandarenko

Ali kad zagrebete dublje, vidite neke balansirajuće faktore. Recimo, najveći rast odlazaka je u zemlje koje nemaju želju da prime ljude za stalno niti naši ljudi mahom vide budućnost u zemljama kao što su Slovačka, Estonija, Malta ili Hrvatska.

Očigledno odlaze da rade kao sezonci, koristeći trenutnu nestašicu radne snage i činjenicu da će sa srednjom stručnom spremom zaraditi dvostruku veću platu nego kod kuće, ako uopšte nađu posao. Dakle, jasno je da je najveći deo odlazaka čine privremeni odlasci.

Primetili ste da u Nemačkoj raste broj radnih dozvola koje se izdaju srpskim državljanima, ali da slabije raste broj dozvola za spajanje porodice. Da li to znači da ljudi idu da rade, ali se ne sele trajno, to jest da su u izvornom smislu reči opet „gastarbajteri"?

Spajanje porodice je dominantan način odlaska u stare članice EU, osim Nemačke koja je svet za sebe. Stara Evropa je prestala da uvozi migrante, izuzev Nemačke koja ima glad za migrantima. Ostali nemaju nikakvu apsorpcionu moć – recimo Italija ii Francuska. Zato je jedini način da tamo odete kroz spajanje porodice.

Migracija mora da ima element ponude i tražnje. To što naši ljudi žele da odu, ne znači da će otići ako nema institucionalne mogućnosti i ekonomske tražnje. Tako nešto postoji samo u Nemačkoj od stare Evrope, ali i u celom bivšom istočnom bloku.

Iako kažete da egzodus nije baš toliki kako kritičari vlasti tvrde, koliko Srbija demografski ima vremena ukoliko se nešto radikalno ne promeni?

Najveći problem Srbije i dalje je negativan prirodni priraštaj. To je trostruko veći problem od emigracije. Imamo godišnji neto gubitak ljudi od četrdeset hiljada – od toga trideset hiljada otpada na više umiranja u odnosu na rađanja, a desetak hiljada na veću emigraciju od imigracije. Zaboravljamo na resurs imigracije – Srbija, u odnosu na druge u regionu, ima prednost da stalno prihvata mlađe ljude pre svega iz BiH i Crne Gore, zbog etničke strukture i tradicije. Upravo zato odliv mozgova nije toliko dramatičan.

Tehnički se u ekonomiji migracija odliv mozgova meri tako što gledate koliko su bolje obrazovani oni koji odlaze u odnosu na one koji ostaju ili dolaze. Prednost je što kod nas ulaze obrazovaniji ljudi iz BiH i Crne Gore i, i dalje u maloj  meri, iz drugih delova sveta. To na neki način popravlja naš migracioni bilans.

Mi ne treba da se trudimo da ga po svaku cenu izravnamo. Narednih godina, dok traje kriza zbog korone, treba pripremati teren da podstičemo cirkularne migracije. Da sa zemljama-destinacijama – pre svega Nemačkom – postignemo pristojan dogovor da se ograniče permanentne migracije. I sa druge strane, da budemo otvoreni za prijem ekonomskih migranata iz zemalja regiona.

*Mihail Arandarenko je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Posebno se bavi ekonomijom rada, tržištem rada i ekonomijom migracija. Njegovu najnoviju analizu o uticaju emigracije i doznaka na socioekonomski razvoj Srbije objavila je nemačka fondacija „Fridrih Ebert". Taj tekst (na srpskom) možete pogledati OVDE.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM