Svaka sličnost sa istinom je slučajna
Takozvana kolevka parlamentarne demokratije je dala primer kako se to radi: Pristalice Bregzita su dobile bitku vodeći kampanju čistim lažima. Tvrdnje o Evropskoj uniji koje su bacane na sto bile su jednostavno netačne ili barem grubo iskrivljene. Sveži šef diplomatije Boris Džonson je odlučujuće doprineo izbornoj prevari i na to ga uvek treba podsećati.
Mađarski premijer Viktor Orban je dakle mogao da uči od majstora zanata, mada i sam već ima određena iskustva na ovom polju. Vlastodržac iz Budimpešte je oblepio zemlju plakatima punim laži kako bi na referendumu u jesen njegovi zemljaci glasali protiv sistema kvota za raspodelu izbeglica širom EU. Tu stoji da su napadači iz Pariza bili imigranti, iako nisu. Piše da EU namerava da u Mađarskoj naseli čitav grad ilegalnih migranata, iako ni to nije tačno. I tako dalje i tome slično. Laž do laži.
Dok je istočna Evropa još bila pod komunističkom vladavinom, tu je bilo otužne propagande o rekordnim žetvama, proizvodnji traktora, a sve praćeno izbornom podrškom od 98 odsto ili više za vladajuće komuniste. Na Zapadu se uvek mislilo da niko nije tako naivan da poveruje u takve bajke. Laži su bile neodvojivi deo sistema koji je ionako bio na izdisaju. Ali možda smo se prevarili. Jer upravo doživljavamo globalnu renesansu besramne propagande: laži kao da su dozvoljene, čak neophodne u političkoj igri. Neistine se ponavljaju s dogmatskom verom.
Pogled ka Americi i kampanji Donalda Trampa pokazuje čitave razmere moralnog sunovrata. Predsednički kandidat partije, koja je nekada bila republikanska, jednostavno se emancipovao od istine, proglasio ju je nepotrebnom. Njegove tvrdnje o migraciji, ekonomiji, zdravstvenom osiguranju, javnim izdacima, o čemu god – odreda su laži. Tramp je lice postfaktualne ere u kojoj se proizvoljnim tvrdnjama zadovoljavaju emocije i predrasude publike. Sličnosti sa istinom tu bi bile samo smetnja.
U evropskoj politici je prethodnih decenija postojao prećutni konsenzus: da, u politici su licemeri svih boja, lažucka se, a u kampanji je dozvoljeno i više od toga, ali bi onome ko bude uhvaćen u otvorenoj laži bio pokazan crveni karton. Bio bi diskreditovan i poslat na političko đubrište. Onima koji i dalje drže do tog staromodnog pravila sigurno nije ugodno da posmatraju meteorski uspon lažova. Bestidni evropski populisti – od Vildersa, preko Lepenove do Orbana – vredno pomeraju granice propagande.
Uzgred, Evropska komisija ne želi da komentariše aktuelnu kampanju u Mađarskoj, baš kao što nije zauzela stav ni o lažima koje su o Evropskoj uniji izrečene pre glasanja o Bregzitu. Ali da li je ćutanje dovoljan odgovor? Zar ne bi neko sa evropske bine trebalo da se glasno usprotivi kada se propagandistički pohod usmeri protiv zajedničke politike EU?
Politička laž prelazi u naviku i time se gubi poverenje u politiku i njene aktere. Ali ne samo to. Strada i razum koji je neophodan kako bi se nalazili kompromisi i zajednički interesi. Razum da se sitnice ne naduvavaju i da se traži zajednički odgovori na velike izazove. Umesto toga se podstiče histerija, poziva se na mržnju i nasilje, ubeđenost je na nivou sekte. Ne radi se više o činjenicama već samo o sejanju straha. Iza toga su siluete s apsolutnom voljom za moć. Već je to sve lepo napisano u istorijskim udžbenicima.