Sudbina „vučije dece“

Bili su bosi i imali vaške. Mora da je bio april 1946. godine, ali nakon toliko decenija, Erika Smetonus se ne seća tačno. Njena majka nije preživela rat. Ocu se izgubio trag. Kada je nakon rata počelo veliko proterivanje i bekstvo stanovnika Istočne Pruske, iz tadašnjeg Kenigsberga, i kada je na desetine hiljada ljudi krenulo u pravcu Zapada, Erika Smetonus je bila sama. Imala je jedanaest godina i bila je potpuno izgubljena. Jer dok je Crvena armija napredovala izgubila je i svog mlađeg brata.

Na putu se zato priključila jednom starijem dečaku, koji je uvek bežao od nje kada bi našao nešto za jelo, kako ne bi morao da deli. Zajedno su stigli do Litvanije. Kod jednog bračnog para Erika je pronašla novi dom. Dečak je morao da nastavi dalje, jer dvoje dece nisu hteli da prime. Erika Smetonus tamo je ostala decenijama.

Litvanija i „Vokitukai"

O broju takozvane „vučije dece“ samo se nagađa. Moguće da ih je bilo i do 25.000, koji su nakon 1945. godine išli kroz šume i močvare Istočne Pruske i Litvanije. Rusima je prihvatanja „fašističke dece“ bilo strogo zabranjeno. Rečeno im je da odu u Litvaniju, jer tamo ima hrane. Na putu ka Baltiku, „Vokitukai", što na litvanskom jeziku znači „mali Nemci", prolazili su kroz sela gde bi im se ljudi sažalili. Ako su imali sreće dobijali bi tanjir supe, ako ne, meštani bi puštali svoje pse sa lanca.

Porodice bi pre u kuću primale malu, nego stariju decu. Onaj ko nije našao krov nad glavom morao je da preživi u šumi. Ali čak i oni koji su pronašli novi dom nisu mogli da budu sigurni koliko dugo će tamo ostati. Mariane Bojtler, koja je tada imala deset godina, provela je zimu kod jedne porodice litvanskih seljaka. Nakon šest je međutim morala da ode.

Ostali bez imena, jezika i identitata

Mariane je za šest meseci naučila litvanski – to je bilo neophodno. Bilo je zabranjeno govoriti nemački. To bi ugrožavalo porodice koje su decu primile. Čak je i nemačko ime bilo nepoželjno. Od Mariane je nastala Nijole. I ono malo što su imali uz sebe – porodične slike, pisma, adrese rođaka – „novi roditelji“ su im oduzeli i uništili – gotovo potpuni gubitak identiteta. To je bila cena preživljavanja.

Ali koliko god je život Vokitukaia u Litvaniji bio težak, njihova sudbina je bila bolja u odnosu na one koji nisu imali snage da stignu do Baltika. Oni su završavali u sovjetskim domovima koje je držala vojska. Procenjuje se da ih je u jesen 1947. godine bilo oko 4700. Polovina te dece, iste godine je u teretnim vagonima, bez slame, prebačena u sovjetsku zonu okupacije – kasniji DDR. Nakon putovanja dugog četiri dana i noći, deca od dve do šesnaest godina stigla su u istočnu Nemačku. Tamo su završavala u domovima ili su ih usvajali komunisti.

Politika zakazala

Politika se dugo nije brinula za „vučiju decu“. Ta grupa žrtava Drugog svetskog rata bila je isuviše mala. Tek u leto 2016. godine Bundestag je doneo odluku o obeštećenju nemačkih prinudnih radnika. Međutim „vučija deca“ su ponovo bila zaobiđena.

Kada je Litvanija 1990. godine postala nezavisna, odavno odrasla „vučija deca" uzela su litvansko državljanstvo. Zbog toga im je dugo vremena bio uskraćen nemački pasoš. Savezni ured za upravu dugo vremena je tvrdio da su se „vučija deca“ odrekla nemačkog državljanstva napuštanjem Istočne Pruske. Onaj ko je hteo da „postane“ Nemac morao je da prođe komplikovanu proceduru za dobijanje nemačkog državljanstva.

I nemačke penzije su bila uskraćene ratnoj siročadi. Ipak Litvanija isplaćuje „svojoj vučijoj deci“ penzije, iako one nisu velike. Zahtev za obeštećenjem poslednji preživeli moraju da predaju do kraja godine.

Rudi Hercman se vraća – u Litvaniju

Erika Smetonus nikada više nije videla dečaka sa kojim je 1946. godine stigla do Litvanije. Međutim, nakon četrdeset godina uspela je da pronađe svog brata. Posle mnogo vremena videla je i oca. Ali nije svaka potraga uspešna. Čak se ni san o povratku u nemačku domovinu nije ispunio svima.

Za Rudija Hercmana dugogodišnji san o povratku u domovinu pretvorio se u noćnu moru. Kada se vratio u zemlju čiji jezik je govorio kao dete, morao je da zaključi da to više nije njegova zemlja. Dugo je pokušavao da se odomaći, ali posle trinaest godina se vratio tamo gde je završio jer je bio proteran – u Litvaniju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android