Sudbina BiH određena pre referenduma | Politika | DW | 01.03.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Bosna i Hercegovina

Sudbina BiH određena pre referenduma

Referendum za nezavisnost BiH održan je u dramatičnim vremenima raspada Jugoslavije. Ratni požar iz Hrvatske već je zahvatao Bosnu, iznad koje je lebdio „zlokobni duh Karađorđeva“.

Bosni i Hercegovini je u vreme referenduma za nezavisnost već bila namenjena ratna sudbina, jer Slobodanu Miloševiću i Franji Tuđmanu nije odgovarala nikakva nezavisna Bosna, kaže bivši predsjednik Hrvatske demokratske zajednice BiH Stjepan Kljujić za DW, prisećajući se referendumskih dana. „Mi Hrvati smo ipak napravili čudo, jer smo sve mobilisali za referendum. Hrvati BiH su izborili svoj status referendumom, a u tome smo imali podršku i katoličke crkve, posebno fra Petra Anđelovića. Hrvatskom narodu tada smo objašnjavali – ako ne izađemo na referendum, ostaćemo u krnjoj Jugoslaviji“, rekao je Kljujić.

Prvi lider HDZ BiH objašnjava i tadašnju ulogu Zagreba. „Zagreb je bio protiv referenduma u skladu s dogovorom iz Karađorđeva o podeli Bosne, i zato su mene kasnije morali da smene s pozicije predsednika HDZ BiH. Potom je došla i inicijativa za promenu referendumskog pitanja, jer se insistiralo na formulaciji ’trojna BiH’, ali taj zahtev nije podnesen u predviđenom roku. Tada smo imali jaku podršku crkve i mnogih uticajnih Hrvata. Iza mene su stali Savka Dabčević, Vlado Gotovac, Mika Tripalo i dobar deo međunarodne zajednice, pa je Tuđman na kraju preko Hrvatskog radija pozvao Hrvate u BiH da izađu na referendum, ali nije rekao kako da glasaju“, priča Kljujić.

Opstrukcije SDS i „bošnjačka izdaja BiH“

Na referendumu 1. marta 1992. godine 64,7 odsto građana izjasnilo se za nezavisnost BiH, a među njima je bio i veliki broj Srba, tvrdi Kljujić. „Taj procenat bi bio i veći da nije bilo opstrukcija i da se moglo glasati u svim mjestima. U ustaničkim Šekovićima se nije moglo glasati, nije se moglo glasati ni u Šipovu, Drvaru... U Trebinju je Medžida Kreso bila predsednica referendumske komisije. Bilo je to vreme kada su Istočnom Hercegovinom već harali rezervisti JNA (Jugoslovenske narodne armije), i Medžida je na kraju morala kroz prozor da pobegne sa izbornim papirima kako bi ih donela u Sarajevo. U Prnjavoru je velike zasluge u tom smislu imao Jasmin Odobašić. Neprijatelji BiH predvođeni Srpskom demokratskom strankom (SDS) tada su oduzimali dokumente, izborne papire i na druge načine opstruirali referendumski proces“, kaže Stjepan Kljujić.

Bosnien Partei der bosnischen Kroaten HDZ

Stjepan Kljujić: Na referendumu 1992. godine 64,7 odsto građana izjasnilo se za nezavisnost BiH, a među njima i veliki broj Srba

On podseća da je BiH već bila namenjena ratna sudbina i da je iznad ove države u to vreme lebdeo „zlokobni duh Karađorđeva“. „Ramiz Delalić Ćelo, koji je tada radio za zloglasni KOS (Kontraobaveštajnu službu bivše JNA) ubio je srpskog svata u Sarajevu, gradu u kojem i danas ima KOS-ovaca. Posle se govorilo da je ubistvo svata bilo povod za agresiju na BiH, a u stvari se radilo o nezadovoljstvu referendumskim rezultatima koji ne bi mogli biti takvi bez srpskih glasova ZA nezavisnu BiH. Danas se mnogi pitaju za šta su glasali, za šta su se borili? Za šta su se borili i politički delovali Stjepan Šiber, Jerko Doko, Jure Pelivan, Stjepan Kljujić, Dragan Vikić, za šta se borio sarajevski HVO (Hrvatsko vijeće odbrane)“, pita Stjepan Kljujić, optužujući bošnjačko političko rukovodstvo za izdaju BiH. „Alija Izetbegović u Dejtonu nije smeo da prizna Republiku Srpsku (RS)“, kaže Kljujić.

Miro Lazović: „Referendum je bio logičan sled događaja“

Bilo je to vreme burnih političkih previranja, ne samo u BiH nego i u ostalim jugoslovenskim republikama. Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su svojim isključivim politikama onemogućili bilo kakav opstanak Jugoslavije. Hrvatskom je besneo ratni požar preteći da svakog časa zahvati i Bosnu. Miloševićevi sateliti u BiH već su (9. januara 1992. godine) proglasili „Srpsku Republiku BiH“ – preteču RS, a bivša JNA završavala je pripreme za opsadu Sarajeva i drugih gradova u BiH. Za nekadašnjeg predsednika Skupštine Republike BiH Miru Lazovića referendum za nezavisnost bio je „logičan sled“ tadašnjih procesa u bivšoj Jugoslaviji.

„Pokušavali smo unutar skupštine BiH da nađemo projekat koji bi očuvao prostor bivše Jugoslavije kao konfederaciju ili savez suverenih republika. Pokušavali su to i predsednici BiH i Makedonije Alija Izetbegović i Kiro Gligorov. Međutim, svi ti projekti su odbijeni, a mi smo i u skupštini BiH od 1990. do 1992. godine bili suočeni sa odbijanjem svih racionalnih predloga za transformaciju bivše Jugoslavije. Srpski velikodržavni projekat predvođen Slobodanom Miloševićem i podržan iz akademskih krugova (SANU – Srpska akademija nauka i umetnosti) je, pod maskom odbrane Jugoslavije, krenuo u stvaranje velike srpske države. Velikodržavni projekti i dogovor iz Karađorđeva ugrozili su opstanak BiH i mi smo jednostavno bili primorani da u Skupštini izglasamo referendumsko pitanje“, kaže Lazović za DW.

Visoko plaćena cena nezavisnosti

On ističe da se BiH radije opredelila za nezavisnost nego za „podaništvo Beogradu“. „Cena jeste visoko plaćena, ali nije bilo drugog puta. Mogli smo ostati u nekoj skraćenoj Jugoslaviji, u jednoj ulozi u kome bi Bosanci i Hercegovci bili istrumentalizovani i upotrebljeni za velikosrpske ciljeve i sukobe koji su kasnije usledili na Kosovu i dalje. Uprkos svemu kroz šta smo prošli i aktuelnim teškoćama, mislim da BiH ima perspektivu i da smo na referendumu 1992. godine ispravno postupili“, zaključuje Lazović.

Parteien Bosnien

Miro Lazović: Cena jeste visoko plaćena, ali nije bilo drugog puta

U vreme rasprava o tome treba li BiH da ostane u „krnjoj Jugoslaviji" ili da krene putem nezavisnosti, akademik Muhamed Filipović bio je visoki zvaničnik Muslimanske bošnjačke organizacije Adila Zulfikarpašića i član muslimansko-bošnjačkog tima koji je sa srpskim zvaničnicima pregovarao o uslovima eventualnog ostanka BiH u Jugoslaviji. Na pitanje da li je postojala alternativa referendumu za nezavisnost, Filipović danas odgovara: „Verovatno da je postojala. Mi jesmo pokušali da nađemo jedan put kako bi se referendumom odlučilo pravo BiH na nezavisnost, ali ne i proglasila nezavisnost, da na taj način malo amortizujemo napetosti i otklonimo ekstremnu reakciju Srba. Politički predstavnici Srba tada su pretili nestankom Muslimana, a Radovan Karadžić je to otvoreno rekao u Skupštini BiH. Takva direktna pretnja agresijom nije mogla da bude zasnovana samo na snazi bosanskih Srba, nego je poticala iz garancija koje su dobili od Srbije, odnosno od Miloševićevog režima, da će JNA delovati ukoliko se na referendumu izglasa nezavisnost.“

Nema „mirne Bosne“ bez prava Hrvata

Filipović tvrdi da je bošnjačko rukovodstvo tada bilo u zabludi da civilizovana Evropa neće dopustiti krvavi sukob u BiH i „nestanak“ jednog naroda. No, evropske sile, prvenstveno Francuska i Engleska, i ranije su favorizovale podelu BiH, podseća Filipović. „Ne treba zaboraviti da su Engleska i Francuska, nastojeći da unište jugoslovenski komunizam, 1938. godine opunomoćile Hrvate i Srbe da podele BiH, što je legitimisano sporazumom Cvetković-Maček. Stanovište Evrope je i devedesetih godina bilo da se Srbima nadoknadi gubitak Jugoslavije dopuštajući im da uzmu deo BiH, dok bio deo BiH dobila i Hrvatska kako bi popunila svoju ’neprirodnu’ granicu. Zato je francuski predsednik Fransoa Miteran prilikom dolaska u Sarajevo početkom rata rekao da sukobi u BiH nisu politički ni vojni problem, nego humanitarni“, kaže Filipović za DW.

Bosnien und Herzegowina Staatstag Muhamed Filipovic

Muhamed Filipović: Verovatno da je postojala alternativa

Jedno od ključnih pitanja u vezi s ostankom BiH u „krnjoj Jugoslaviji“ odnosilo se na položaj Hrvata iz BiH, čiji su politički lideri u to vreme zagovarali nezavisnost BiH. „Mi koji smo vodili akciju da se Bosna sačuva od rata po bilo koju cenu, jer je rat najgora moguća solucija za svaku nacionalnu i normalnu politiku, vodili smo računa i o hrvatskim interesima, neprestano govoreći Srbima da naš sporazum i ’mirna Bosna’ može biti samo ukoliko se u njoj garantuju i prava Hrvata. Mi smo tada zahtevali od Miloševića da prekine rat, odnosno agresiju na Hrvatsku“, kaže Filipović.

Međunarodno priznanje BiH

Od 2.073.568 građana koji su glasali na referendumu za nezavisnost 29. februara i 1. marta 1992. godine „ZA suverenu i nezavisnu BiH, državu ravnopravnih građana, naroda BiH – Muslimana, Srba, Hrvata i pripadnika drugih naroda koji u njoj žive“, izjasnilo se 2.061.932. građana ili 99,44 posto glasača koji su izašli na referendum. To su bili rezultati koji su omogućili međunarodno priznanje BiH kao nezavisne države. Članice Evropske zajednice priznale su BiH 6. aprila 1992. godine, a dan kasnije to su učinile i Sjedinjene Američke Države. 22. maja 1992. godine BiH je primljena u punopravno članstvo Ujedinjenih nacija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM