Stručnjaci | Evropa | DW | 18.11.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi iz Porajnja

Stručnjaci

Najstrašnija vrsta stranaca čija je strast Balkan jesu oni koji Balkanca bez razloga vole. Strašniji su i od onih koji Balkance bez razloga preziru ili mrze. Ti koji nas najviše vole, najmanje nas razumeju.

Uvek su me zabavljali ljudi koji svoje poluznanje umeju da upakuju kao mudrost, pardon – ekspertizu. Broj balkanološki deklarisanih ljudi, jugoslavista, političkih analitičara i savetnika umnožavao se iz dana u dan sa spektakularnim raspadom Jugoslavije.

Prvo je došla prolivena krv nedužnih, pa reflektori na njoj, pa su se onda, kao razne muve, narojili plaćenici pod oružjem. Posle su ih smenili ljudi sa kravatama u najmanje dva protektorata, plus ostalih pet poludržava. Belosvetski i zapadni gastarbajteri brzo su učili od domaćih dripaca, a poneku veštinu su i doneli sa sobom.

Već početkom devedesetih naslutio sam da cela stvar neće poći po dobru, čak i kada sudbina moje zemlje tranzicionom logikom pređe iz ruku ratnih u ruke mirnodopskih profitera. Godine 1994. sam, sedeći u bašti kafea „Goldene Ente“ u Regensburgu, listao Srednjebavarske novine. Bio sam ponosan na svoje novostečeno znanje nemačkog, pa sam iščitavao baš sve. Na unutrašnjim stranama bila je fotografija na kojoj je žena u crnini sedela kraj groba. Ispod toga je pisalo: Bosanska muslimanka oplakuje sina.

Uočio sam najmanje dva problema: Na muslimanskim grobljima stoje nišani, a ne krstače. I – muslimanke u žalosti ne nose crninu.

Te dve proste činjenice nisu doprle do uma bavarskog urednika. Mora da je bio zadovoljan kako su mu vizuelno opremili komentar o zemlji o kojoj nije imao pojma. Ali je, ako se docnije prijavio na neki konkurs za moćniji medij, u svoj provincijski CV, sigurno stavio „produbljena spoljnopolitička analiza jugoslovenskog konflikta“.

Sa druge strane, u poslednjih 25 godina upoznao sam u Nemačkoj ozbiljne ljude sa solidnim poznavanjem činjenica. Njihovo znanje proveravao sam šokantnom tezom: „Znaš li da je jugoslovenstvo hrvatski izum?“. Svako, kome u pogledu nije zaiskrilo ono „ti si lud“, bio bi vredan razgovora.

Najposle, upoznao sam zahvaljujući poslu univerzitetske profesore kojima je tema bila naše civilizacijsko posrnuće. Šta da kažem. Dele se na one koji smatraju da je Jugoslavija bila podvrsta Sovjetskog saveza i one koji smatraju da je bila „tamnica naroda“. Najmanji deo njih imao je predstavu o složenosti i protivrečnosti predmeta svog naučnog interesovanja. Ali ti najbolji su napisali daleko interesantnije i objektivnije knjige o tome šta nam se zbilo, od svojih balkanskih kolega na samom mestu zbivanja koji često od stabala nisu videli šumu.

Schriftsteller und Literaturkritiker Dragoslav Dedovic

Dragoslav Dedović

Političari, oni iz prve lige, nagonski su se profilisali na račun medijski atraktivne nesreće. Oni koji su, recimo, u ratu dolazili u Bosnu humanitarnim konvojima, pa nekom prilikom jedva izvukli živu glavu pod granatama, bili su svojevrsni iskustveni stručnjaci. Od tada su preusmerili svoje političke karijere. Pametniji od njih iznajmili su savetnike koji su ih sprečavali da pogrešno izgovaraju imena i pobrkaju Sloveniju i Slovačku. U novom milenijumu su isto tako lako uskočili na avganistanski ili rusko-ukrajinski voz.

A političari koji su kao tobožnji znalci prihvatili službovanje u protektoratima bili su često izanđali starci ili žutokljunci. Jednog veoma visoko kotiranog političara pamtim po staračkim pegama na rukama. I po tome što je nakon otvaranja jedne konferencije na kojoj je bio počasni gost zaspao na čelu stola. Onda je ispustio tako smrdljivi ispuvak da sam se skoro ugušio. Pomislio sam da je to prava slika stanja – strani moćnik prdi, a domaćini se unezgođeni prave da ne smrdi.

Postoje i „stručnjaci“ koji svoj imidž zasnivaju na činjenici da žive tu negdje u „tamnom vilajetu“ i da pomalo govore domicilni jezik. Prvi njihov problem je što misle da se nešto što se njima zbiva – balkanska krčma, dobra rakija, lepe udavače, intrige i politička osionost – događa prvi put u istoriji čovečanstva, te da je njihovo približavanje domaćim ljudima po svemu jedinstveno. Rado će objašnjavati svoje viđenje nove okoline i pridošlicama i domaćinima. Oni, međutim, komuniciraju samo sa dve vrste ljudi – sa onima koji sebe smatraju jednako zapadnim kao što su oni, i sa kojima ćaskaju u skupim restoranima, i sa onima koji ih vide kao ovce za šišanje – to je ukupni ostatak stanovništva. Ti „stručnjaci“ žive pod staklenim zvonom kojeg nisu svesni.

I spremni su da se svađaju sa svima braneći svoju „istinu“ o zemlji u kojoj privremeno borave.

Najkompetentniji stranci u balkanskim zemljama oduvek su bili šefovi špijunskih odeljenja. Govorili su jezik bez akcenta, uglavnom su postavljali inteligentna pitanja i nisu mudrovali uprazno.

Najstrašnija vrsta stranaca čija je strast Balkan jesu oni koji Balkanca bez razloga vole. Strašniji su i od onih koji Balkance bez razloga preziru ili mrze.

Ovi vole ono što mi s mukom obuzdavamo u sebi – barbarogenija, iracionalnog imbecila, pijanduru, razbojnika, hajduka.

Gramzivost i suštinska moralna korumpiranost je za njih deo šarma homo balkanicusa.

„’Ajmo ruke gore“ je za njih odraz večnog balkanskog vitalizma naspram zapadne anemije, muška primitivna nasrtljivost je dokaz muškosti, koja idući na zapad i sever gubi konture, ženska napadnost i sklonost pokazivanju baš svega jeste znak zdrave ženske polnosti neopterećene feminizmom. Ti koji nas najviše vole, najmanje nas razumeju. Jer vole u nama samo ono što i mi do kraja ne razumemo, ono zbog čega nam je ovako dobro.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android