Strazbur via Karlsrue | Mozaik | DW | 07.05.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Strazbur via Karlsrue

Putujući između suda u Karlsrueu i suda u Strazburu, Dragoslav Dedović u mislima je između Podgorice, Beograda i Prištine, Skoplja, Sarajeva i Zagreba. Utešno je da i nad kadijom ima kadija.

Karlsrue, grad na jugozapadu Nemačke, ni po čemu nije posebno poznat. Sa 300 000 stanovnika nije među prvih dvadeset metropola u zemlji. Davne 1909. lokalni klub je prvi i poslednji put bio fudbalski šampion Nemačke. Jedna dama koja je tu rođena osvojila je u ovom milenijumu titulu svetske šampionke u boksu. Filozof Peter Sloterdijk je ovde kod kuće. I to je manje-više sve.

Trenutno stanje privrede i društva govori o blagostanju, koje poslovično skromni Nemci ne ističu svakom prilikom. Za blagih letnjih večeri videćete više besnih automobila na ulicama Podgorice ili u beogradskoj „silikonskoj dolini“ nego ovde.

Karlsrue, međutim, u Nemačkoj, ima političku težinu. Kada građani, nevladine organizacije ili političke grupacije zaključe da su se pravo i pravda u sudskoj praksi previše razišli, onda podnose tužbu u „rezidenciju Prava”. Naime, u Karlsrueu je sedište nemačkog Ustavnog suda.

Die Linke Bundesverfassungsgericht Urteilsverkündung Karlsruhe Richter

Sudije ustavnog suda u Karlsrueu

Posle Drugog svetskog rata je iskustvo rigidnog nacističkog centralizma dovelo do federalizacije Zapadne Nemačke – pokrajine imaju veće nadležnosti nego nekadašnje jugoslovenske republike. U skladu s tim Ustavni sud nije smešten u tadašnji glavni grad Bon, već u Karlsrue, kao što bi se u Srbiji mogao biti u Kragujevcu, u Hrvatskoj u Splitu ili u Crnoj Gori – u Nikšiću. Federalizam je u najboljem slučaju demokratski mehanizam kontrole koji strukturalno sprečava gomilanje moći na jednom mestu. On je, pod uslovom da postoji politička volja federalnih jedinica da sačuvaju zajedništvo, izraz demokratske zrelosti. Zloupotreba federalizma u nezrelim zajednicama može dovesti do političke blokade ili čak atomizacije nekog prostora. Srećne federalne zemlje su jake, nesrećne se raspadaju.

Ravnoteža između zajedništva i posebnosti uvek je formulisana u Ustavu. A nemački Ustav je, osim federalnog principa, formulisao i načelo neprikosnovenosti pojedinca. Još u preambuli nemačkog Ustava zapisano je: Dostojanstvo čoveka je nedodirljivo. Dakle, čovek, bio on Nemac ili ne, ima neotuđiva prava. Svako ko živi u Nemačkoj i smatra da su ta prava u prvostepenom i drugostepenom postupku narušena, može pokušati sa tužbom Ustavnom sudu.

Neretko Vlada progura poneki sporan zakon kroz Bundestag, ali se iz opozicije dosete da bi takav zakon mogao ograničiti elementarna prava u nekoj oblasti. Sačini se tužba sa zahtevom za hitni postupak. Sudije u crvenim, svilenkastim togama po potrebi očitaju lekciju izvršnoj vlasti. Kada neki zakon padne pred Ustavnim sudom, onda je blamaža vladajuće grupe vidljiva svakom građaninu. Nezamislivo je da neka Vlada ne poštuje presudu. To bi bila povreda Ustava. A takvi političari ne mogu opstati ni dana na vlasti.

Europäischer Gerichtshof für Menschenrechte Archiv 2013

Sud za ljudska prava u Strazburu (sudnica)

Međutim, ni to nije kraj. Nekih sedamdesetak kilometara južnije uz Rajnu nalazi se glavni grad francuskog Alzasa, Strazbur. Ako i Karlsrue zakaže, ostaje nada da će isti predmet u Alzasu izgledati drukčije. U sedištu Evropskog suda za ljudska prava pojedinac može da tuži svaku evropsku državu – osim Belorusije i Vatikana koji ne priznaju njegovu jurisdikciju. Sud je doneo niz dalekosežnih presuda, koje se tiču, na primer prenatrpnosti italijanskih zatvora ili neprimerene dužine sudskih postupaka u Nemačkoj.

Najveći broj postupaka trenutno se vodi protiv Ukrajine, Rusije i Turske. O tome bi mogli da razmisle Porošenkovi, Putinovi i Erdoganovi balkanski fanovi. Nadomak Strazbura moram da pomislim na prijatelja novinara koji će tužiti Crnu Goru jer mu nije zaštitila pravo na život i rad. Kao i na sve one koji su tužili ili će tužiti svoje balkanske državice pošto im one ne omogućavaju pristup pravdi.

Povodi za tužbe su uvek isti. Političko mešetarenje u nacionalnom sudstvu. Podmitljivost lokalnog pravosuđa. Aljkavost. Ravnodušnosti svih ostalih instanci. Nedorečeni pravni sistem koji kao udav guši nadu da je pravda dostižna. I da je ljudsko dostojanstvo nedodirljivo.

Pogledam statistike i pomalo začuđen konstatujem da je broj tužbi protiv jedne od osnivačica Evropske unije, Italije tek nešto manji od broja tužbi protiv Turske. Da male države poput Mađarske upošljavaju sudije koliko i mnogo veće. Da Slovenci izvode svoju državu pred sud skoro koliko i Poljaci svoju, mada je Poljaka 20 puta više.

Putujući između Karlsruea i Strazbura, u mislima putujem između Podgorice, Beograda i Prištine, Skoplja, Sarajeva i Zagreba. Znam da multilateralno pravosuđe nije savršeno. Da je put u Strazbur samo za strpljive, jer traje u proseku pet godina. Ipak, utešno je za svakog od nas 800 miliona građana da i nad kadijom ima kadija.