„Strastvena veza“ Nemačke i Francuske | Izbor iz štampe | DW | 23.01.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

„Strastvena veza“ Nemačke i Francuske

Ujedinjena Evropa počiva na Jelisejskom ugovoru između Francuske i Nemačke, koji je sklopljen pre pedeset godina i jedan dan. „Zlatna svadba“, kako su je nazvali neki listovi, glavna je tema današnje štampe u Nemačkoj.

Kancelarka Angela Merkel i predsednik Fransoa Oland u Berlinu su proslavili jubilej Jelisejskog ugovora. Uz muziku Berlinske filharmonije i zajedničku sednicu u Bundestagu. Čak su se i jedno drugom obraćali bez persiranja.

Uprkos takvoj idiličnoj slici, nemački listovi komentarišu da je u proteklih pedeset godina bilo puno izazova i problema. I da će ih biti i ubuduće. Naime, iako Nemačka i Francuska sarađuju unutar Evropske unije, što se spoljne politike tiče, na primer sukoba u Libiji i Maliju, one reaguju „nacionalistički i malodušno“.

Centralna proslava 50 godina potpisivanja Jelisejskog ugovora

Centralna proslava 50 godina potpisivanja Jelisejskog ugovora

Vestfeliše nahrihten (Minster): „Prevelika taština partnera je pretnja za svaku vezu. Možda Merkel i Oland vide protekli dan kao novu šansu: obraćanje na ti može da pomogne. Za mlaki brak iz računa, nemačko-francusko prijateljstvo je sa mnogobrojnim međudržavnim vezama u svakom slučaju isuviše strasno. Jedan partner ne može bez drugog.“

Vestdojče cajtung podseća da je Angela Merkel dala podršku Nikoli Sarkoziju na izborima koji su Olanda doveli na vlast: „Sada jedno drugo zovu Angela i Fransoa. Divno je što se atmosfera između njih tako poboljšala. Zapravo, nikada nije postojala bliskost između socijaliste iz Pariza i konzervativne političarke iz Berlina, ali toplota se konačno oseća.“

Nasuprot tome, Švebiše cajtung smatra da u susretu dva lidera nije bilo pravog entuzijazma. Taj list tvrdi da je saradnja između dve zemlje slaba, da su klišei i predrasude još uvek prisutni, i da se Berlin i Pariz kreću u suprotnim pravcima: „'Zlatna svadba' bila je prilika da se prijateljstvo obnovi, umesto da se na njega samo misli. Političari su tu šansu propustili.“

Prijateljstvo je važno za Evropu

Noje vesfeliše piše da je Jelisejski ugovor, koji se proslavlja kao „istorijski gest pomirenja dva večita neprijatelja“, na početku bio veoma klimav: „Zapravo, prijateljstvo je tada postojalo samo na papiru i dugo je potrajalo da pređe u srca ljudi. Glavni razlog za potpisivanje ugovora bila je De Golova želja za političkom saradnjom, pre svega da bi se uspostavila protivteža SAD. Već nekoliko nedelja kasnije, takozvani Jelisejski ugovor iz perspektive Pariza nije vredeo ni prebijene pare. Nemački parlament je pri ratifikaciji dodao preambulu koja je morala biti uvredljiva za Francuze. Naime, uključena je smernica o produbljivanju atlantskog zajedništva između Amerike i federalne Evrope, u koji bi spadala i Velika Britanija. Duboko razočaran, stari general izjavio je da je ugovor 'poput mlade devojke ili ruže: brzo vene'!“

Danas se, međutim, Sjedinjene Države sve više okreću Pacifiku, pa je možda kucnuo čas da se konačno izgradi „evropski stub“ unutar NATO, pišu pojedini listovi. Istovremeno, Vestdojče algemajne cajtung sumnja da je i danas jedinstvo između dve velike evropske države tako snažno. List podseća da su odnosi imali i uspone i padove, na primer kada se francuski predsednik Fransoa Miteran, posle pada Berlinskog zida, založio za samostalni DDR:

Adenaure i De Gol nakon potpisivanja Jelisejskog ugovora 22.1.1963.

Adenaure i De Gol nakon potpisivanja Jelisejskog ugovora 22.1.1963.

„Nemačkoj i Francuskoj, a time i Evropskoj uniji, uvek je dobro kada kancelar i predsednik čine pouzdan dvojac – poput Adenauera i De Gola, Šmita i Destena, Kola i Miterana. Plodovi njihovih napora su zajedničko tržište, Evropa bez graničnih prelaza, monetarna unija i evro. Nekada ogorčeni, 'večiti neprijatelji', sada su iskreni partneri i istovremeno moćni stubovi evropskog ujedinjenja. Angela Merkel i Fransoa Oland su daleko od toga da prate velike stope svojih prethodnika. Nemačko-francuski motor dobija premalo goriva i evropska stvar može da zapadne u jarak. Prevelika je nesaglasnost oko toga gde treba putovati i kojom brzinom.“

Prijateljske reči i propuštene prilike

Lautzicer rundšau napominje da ima još puno prostora da se odnosi poboljšaju: „U blizini granice sa Francuskom, koja je u Nemačkoj duga preko 450 kilometara, nemačko-francusko prijateljstvo živo i stvarno. Na drugim mestima, nije baš tako. Zemlja za kojom Nemci čeznu je, bar za omladinu, već dugo Amerika. Na odmor putuju radije u Italiju ili Španiju, emotivno doživljavaju fudbalske utakmice sa Holanđanima, a njihove omiljene kriminalističke serije najčešće se snimaju u Londonu. U školama opada broj učenika koji žele da uče francuski. Razlog je što je španski jednostavno postao najvažniji svetski jezik posle engleskog; možda je tu kineski ili ruski. Francuska omladina isto tako gleda na ovu situaciju. Prijatelj Francuske danas je stari šezdesetosmaš sa beretkom, koji se kune u crveno vino, francuski hleb i buvljak i sluša Žorža Brasensa – na gramofonu.“

Landescajtung priznaje da je jedinstvo između Nemačke i Francuske važno, ali: „kontinent je danas dalje od sna o zajedničkoj Evropskoj kući nego ikada ranije u proteklih 50 godina od kako je sklopljen Jelisejski ugovor. I nemačko-francusko prijateljstvo videlo je bolje dane. Ipak: jedino kada Pariz i Berlin veslaju zajedno, Unija može da stigne u ne tako tešku budućnost.“

Pripremio: Darko Janjević

Odgovorni urednik: Ivan Đerković