Stara ili nova lica? To je pogrešno pitanje | Evropa | DW | 10.01.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Stara ili nova lica? To je pogrešno pitanje

Medijsko prepucavanje Đilasa i Bakića je deo poznate rasprave: mogu li vlast u Srbiji da smene stara lica ili to moraju biti nova? Ali ta rasprava ne pogađa suštinu, piše u autorskom tekstu za DW sociolog Dario Hajrić.

Tadić iz 2012: da li je nešto naučio do danas?

Tadić iz 2012: da li je nešto naučio do danas?

Otvoreno pismo Dragana Đilasa upućeno Jovu Bakiću podgrejalo je tenzije unutar opozicije, naročito na liniji „starih“ i „novih“ lica, stranaka i pokreta. Međusobne optužbe za zakulisnu saradnju s Vučićem spadaju u trivijalni deo dnevne politike i izvesno će se pojačavati kako se izbori bliže, zato što je deo opozicije rešio da na njima ipak učestvuje, uprkos bojkotu većine relevantnih partija.

Ta odluka je još jedna linija sporenja, a u njenoj suštini leži pitanje kako smeniti autokratsku, do srži korumpiranu vlast. Uz nju ide i neizbežno dodatno pitanje: ko to može da izvede?SNS funkcioniše kao država unutar države i ima sve karte u svojim rukama.

Važan deo problema leži i u opoziciji: istraživanje Ipsosa krajem septembra 2019. pokazalo je da 1,6 miliona glasača želi da vidi leđa naprednjacima, ali da je samo oko 600.000 spremno da glasa za opoziciju. Mada deo te nepopularnosti možemo da otpišemo na neprestanu prljavu kampanju koja se vodi protiv opozicije, mora se reći da je znatan deo odbojnosti zarađen sopstvenim autogolovima.

Tamo gde su promene vođstva retke, stranke vremenom troše legitimitet i gube tlo pod nogama, a građani masovno prilaze novoosnovanim partijama ili idu u apstinenciju. Taj proces mogli smo da posmatramo u Grčkoj i Španiji.

Aforizam koji se pripisuje Marku Tvenu kaže da političare i pelene treba menjati često, i iz istih razloga. Demokratija u Srbiji nije baš najbolje usvojila tu lekciju pa isti ljudi ostaju na sceni bez obzira na to da li su poraženi na izborima, pali ispod cenzusa, najureni iz stranke ili upleteni u afere. Iz srpske politike izlaze samo oni koji to zaista žele, a ne oni koje glasači neće.

SNS može da priušti da u prvim redovima drži likove koji deluju kao spisak negativaca iz Bondovih filmova: o naprednjačkom proždiranju države i kontroli medija zna se sve, i jasno je da ih u foteljama ne drže ispunjena obećanja nego novac i fabrika laži.

Opozicija nema taj luksuz i mora da se predstavi kao alternativa za koju nije baš prevelika sramota glasati. Time dolazimo do dve linije rezonovanja ko i kako može da smeni hobotnicu.

Prvu struju mišljenja predstavljaju pridošlice koje su napravile organizacije jer su digle ruke od čekanja da nekadašnji prvoborci doumaju kako da stanu na put autokratiji. Tu pre svega imamo Pokret slobodnih građana, Dosta je bilo, levičarsku stranku u kojoj će biti i Jovo Bakić i još neke. Njihov argument je jednostavan: opozicioni veterani su do te mere kompromitovani da ih neće oprati ni Sava ni Dunav, a jedini način da se vlast promeni je okretanje novog lista.

S druge strane, bivši predsednik Srbije Boris Tadić jedan je od glavnih zastupnika škole mišljenja koja kaže da bez starih kadrova nema uspeha. Uz uzgrednu ogradu kako su strankama potrebna i nova, nekompromitovana lica, Tadić obavezno naglašava kako političari s dugim karijerama znaju kako se ruši vlast, pozivajući se na 5. oktobar, proteste 96/97. i dugu borbu protiv Miloševića.

Tu je i argument da stranke koje su dugo na sceni imaju izgrađenu infrastrukturu po celoj Srbiji, što je preduslov za dobijanje izbora. U tu ekipu „starih“ lica spadaju mahom bivši kadrovi DS i njihove sadašnje stranke.

Ako za trenutak ostavimo po strani pitanje bojkota i bavimo se samo time da li je neko od starih snaga uopšte legitimna opcija za opozicione birače, neophodno je da odgovorimo na pitanje kako se uopšte zarađuje nova šansa u politici.

Mada prvi na pamet pada Vučić, on nije baš najsrećniji primer, zato što je svoju rehabilitaciju zaradio poklonjenjem u ambasadama kada se za to ukazala prilika, a ostatak je odradio marketinški tim. Polovni lideri opozicije nemaju tu sreću nego moraju da je zasluže pred biračima. Jedina šansa za tako nešto je da se temeljno posvađaju sa starim verzijama sebe i pokažu šta su naučili na pređašnjim greškama nudeći nam bolje verzije sebe. To im za sada deluje kao prevelik izazov.

Tadić ne samo da govori i zvuči identično kao uoči poraza od Tomislava Nikolića, nego još uvek nije uspeo da savlada informaciju da za taj poraz ne sme da krivi bele listiće nego samoga sebe.

Đilas je pre samo tri meseca frktao na istraživanje Ipsosa zbog onog istraživanja s početka teksta, nazivao ih „navodno nezavisnim“ i pitao ih kako je to opozicionim glasačima pitanje gej parade važnije od represije vlasti (što niko nije tvrdio), skrećući pažnju s ključnog nalaza da proevropski i antievropski stavovi jednostavno ne mogu pod isti kišobran. Ukratko, zvučao je identično kao Đilas koji je onomad izgubio podršku u DS nakon što je stranka izgubila podršku građana.

Ni novijoj opoziciji ne ide najbolje. Sergej Trifunović je za PSG i najveća reklama i najveći problem, DJB je od poslednjih izbora mutirao u nešto što nalikuje političkom krilu Jutjub-televizije Balkan Info, a Bakićeva partija je osnivanje odložila za kraj januara i još uvek joj se pouzdano ne zna ni ime.

Iz toga se vidi da pitanje „ko može da smeni Vučića“ ne pogađa srž problema. Ljudi hoće da im opozicija pruži čvrste dokaze da oni koji dođu posle naprednjaka neće postati isti takvi, i da će u državi konačno biti pravde. To nije nikakav apstraktan cilj, naprotiv.

Reč je o demontaži partokratije, i opozicija mora da nam kaže kako to namerava da izvede. Kada to uradi, automatski će postati jasnije ko može da bude nosilac promene a ko će se sam ukloniti ili postati deo problema. Bez kredibilnog plana za ograničavanje vlasti, pitanje ko može da smeni Vučića postaje samo pitanje ko će sledeći da se ponaša kao da je država njegovo privatno vlasništvo.

Za građane, pobeda na nekim budućim izborima nije sama sebi cilj, i što pre opozicija shvati da je tako, pre će moći da shvati šta joj je stvarna svrha.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama