Staljingrad - velika prekretnica | Mozaik | DW | 02.02.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Istorija

Staljingrad - velika prekretnica

Kapitulacijom 6. armije nemačkog Vermahta pre 75 godina okončana je bitka kod Staljingrada. Bila je to velika prekretnica Drugog svetskog rata i ta pobeda još uvek je veoma važna za mnoge Ruse.

Industrijski grad na reci Volga, za Vermaht je zapravo bio samo usputni cilj na putu ka osvajanju naftnih polja na Kavkazu. Zbog svog imena, Staljingrad je, kako za Adolfa Hitlera, tako i za Josifa Staljina bio od posebno velikog značaja.

Zbog veoma dalekog puta za snabdevanje vojske, ofanziva nemačke 6. armije pod zapovedništvom generala Fridriha Paulusa, od samog početka je bila veoma rizična. Počela je sredinom avgusta 1942, dobrih godinu dana nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez. Hitler je tada tvrdio: „Rusi su na izmaku snaga“. Ali to se pokazalo kao velika zabluda.

- pročitajte još: Svedočenja iz Staljingrada

Doduše, Vermahtu je do sredine novembra i pored snažnog otpora pošlo za rukom da zauzme veći deo grada. Istovremeno, Crvena armija krenula je u akciju opkoljavanja. Već krajem novembra čitava 6. armija i delovi 4. tenkovske armije bili su opkoljeni. Skoro 300.000 ljudi. Ali Hitler je naredio da se ne odstupa. U julu je i od Staljina stiglo naređenje „ni korak nazad“.

Zweiter Weltkrieg Schlacht um Stalingrad

Nemački vojnici istovaruju avion koji im doprema hranu: vazdušni most nije se pokazao kao dovoljan da ih održi u kotlu Staljingrada

S obzirom na to da nijedna strana nije odstupila, stvorena je neka vrsta „kotla“. A u njemu se situacija naglo pogoršavala. Nekoliko sedmica vojnici su snabdevani vazdušnim putem, ali potrebe nikako nisu mogle da budu zadovoljene. S napredovanjem Crvene armije stizalo je sve manje pomoći. Tokom zime, temperature su se spustile na minus 30 stepeni. Većina nemačkih vojnika tako nije stradala u borbama, već zbog izgladnelosti i smrzavanja. Uvek iznova najavljivano probijanje opsade je propalo.

Do samog kraja

I pored svega, general Paulus se i dalje striktno držao Hitlerovog naređenja da se bori „do samog kraja“. Osmog januara odbio je sovjetsku ponudu da se preda. Čak i 29. Januara, kada je situacija bila potpuno bezizlazna, Paulus javlja Hitleru: „Na godišnjicu Vašeg preuzimanja vlasti, 6. armija pozdravlja svog Firera. Zastava s kukastim krstom i dalje se vijori nad Staljingradom. Naša borba neka bude primer svim generacijama da se ne pristaje na kapitulaciju ni u najtežoj situaciji. Samo tako će Nemačka pobediti. Živeo moj Firer!“

Ali i Paulusova odanost je imala granica. Kada je Crvena armija 31. januara prodrla u glavni štab, komandant pada u zarobljeništvo. Svojim oficirima je zabranio samoubistvo kako bi podelili sudbinu običnih vojnika. Nemačka vojska je kapitulirala. U međuvremenu je i „kotao“ bio podeljen na južni i severni. Krajem januara predali su se nemački vojnici na jugu. Drugog februara i na severu. Zarobile su ih ruske vojne snage. Hitler je pobesneo kada je to saznao.

Russland Stalingrad Deutsches Ost-West-Wirtschaftsforum stiftet Friedenskapelle

Nekadašnje neprijatelje na groblju Rosoška deli samo ulica

Neverovatan danak u krvi

Bilans bitke: više od pola miliona mrtvih na sovjetskoj strani, među njima i veliki broj civila. Staljin je dugo vremena zabranjivao da se evakuiše civilno stanovništvo, a ni Crvena armija nije imala obzira prema sopstvenim civilima. Već prvih dana, u vazdušnim napadima je stradalo više od 40.000 ljudi. Mnogi od oko 75.000 stanovnika koji su u gradu ostali do kraja bitke, umrli su od gladi ili hladnoće. Podaci o broju poginulih na nemačkoj strani variraju od 150.000 do 250.000. Od skoro 100.000 Nemaca koji su završili u sovjetskom zarobljeništvu, u Nemačku se do 1956. vratilo samo 6.000 ljudi. Među njima i Paulus.

- pročitajte još: Lenjingrad: grad na koji su poslali glad

Za Vermaht to čak nije bila bitka sa najviše žrtava. Ni vojno gledano, ona nije bila najvažnija. Ali „psihološki značaj bitke za Staljingrad veoma je veliki i u tom smislu je ona bila odlučujuća za rat“, kaže istoričar Johen Helbek sa univerziteta Rutgers u Nju Džersiju. To je zato „što su tu bitku obe strane od početka deklarisale kao odlučujuću“. Helbek, koji na internet-stranici Facing Stalingrad sakuplja izjave nemačkih i ruskih vojnih veterana, kaže da je Crvena armija tada čitavom svetu htela da pokaže „da je pobedila najbolju vojsku sveta“.

Zweiter Weltkrieg Schlacht um Stalingrad

General Paulus prilikom predaje Crvenoj armiji

Staljingrad, koji je 1960. godine preimenovan u Volgograd, i danas čuva sećanje na tu bitku. Muzej-Staljingrad jedan je od najposećenijih u Rusiji. Koliko su do danas velike posledice te bitke, vidi se na primeru spora u vezi sa britanskom komedijom „Staljinova smrt“. Diktator se optužuje za smrt miliona sovjetskih građana – ali on je i simbol pobede nad nacional-socijalističkom Nemačkom. Ministar kulture Vladimir Medinski zabranio je prikazivanje tog filma u bioskopima, uz obrazloženje: „Mnogi ljudi (…) će ga doživeti kao uvredljivo ismevanje sovjetske prošlosti“. Medinski smatra da je posebno neprimereno da film bude prikazan uoči obeležavanja godišnjice Bitke za Staljingrad, 2. februara.

Još uvek ništa od pružanja ruke

A da li nakon 75 godina ima pomirenja? Samo donekle. Više od 700.000 ljudi – vojnika i civila – stradalo je tokom bitke. Još uvek se u gradu i okolini pronalaze leševi i masovne grobnice. Naravno i leševi nemačkih vojnika. Zahvaljujući saradnji Nemačkog udruženja za brigu o ratnim grobljima i ruskih službi, posmrtni ostaci premeštaju se na vojna groblja, kao što je Rosoška, u blizini Volgograda. Tu su sahranjeni vojnici nemačkog Vermahta i vojnici Crvene armije. Deli ih ulica, ali ipak je to jedno groblje.

- pročitajte još: So na rusko-nemačku ranu

 Do gesta pomirenja, kao što je bilo rukovanje nemačkog kancelara Helmuta Kola i francuskog predsednika Fransoa Miterana 1984. godine na mestu gde se vodila Bitka za Verdun, još uvek je dalek put. Istoričar Johen Helbek ocenjuje da na obe strane za tako nešto nedostaje spremnost. U Rusiji još uvek postoji rezervisanost, ali i u Nemačkoj „nema spremnosti i osećaja kao prema zapadnim susedima – Francuzima, Britancima ili Amerikancima“. Uvek mora da se uvaži i deo sećanja drugih, smatra Helbek.

„Ne može se predstava o Staljingradu kao besmislenoj masovnoj klanici uzeti kao nešto na čemu bi se zasnivalo zajedničko nemačko-rusko sećanje.“ Jer, za rusku stranu to nije bilo besmisleno. Ipak, Helbek dodaje: „Nadam se da ću doživeti da nad grobovima Staljingrada jedan nemački državnik pruži ruku ruskom predsedniku.“

Pogledajte video 02:17

„To ne mogu da zaboravim“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama