Srpski plebiscit: za ili protiv Hrvatske? | Evropa | DW | 14.07.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Srbija

Srpski plebiscit: za ili protiv Hrvatske?

Po srpskoj javnosti dalo bi se zaključiti da se u nedelju u Moskvi vodi sudbinska bitka gde ne sme biti neopredeljenih. Oluja i Jasenovac, Tompson i Toma Zdravković, Modrićev felš i Kolindine obline – sve je na bojištu.

Ako bi se od pelina umesto popularnog alkoholnog pića pravili video-snimci, ispalo bi to otprilike kao trominutni video koji je Vladimir Đukanović, poslanik vladajuće Srpske napredne stranke, objavio na Fejsbuku par minuta nakon što je Rakitić uvalio poslednji penal Akinfejevu. Tako izgledaju razočaranje, frustracija i gorčina odjednom.

„Verujem da se sada raduju ova naša građanština, ova centralnobeogradska elita i jugonostalgičari“, rekao je on. „Pošto navijate za Hrvatsku zajedno sa Đokovićem, od srca vam želim da kad odete tamo na more ni slučajno ne upalite sveću žrtvama Jasenovca, Jadovna, nemojte se slučajno setiti prognanih Srba nego obavezno proslavite Oluju.“

To je prilog trenutno najvažnijoj diskusiji u Srbiji, daleko bitnijoj od Kosova, slobode medija, urušavanja institucija… za koga si? Za Hrvate ili protiv njih?

U tom referendumu nije dovoljan refleks manje-više neutralnog navijača kojeg opredeli neki detalj, neki potez. Ne, za ili protiv Hrvatske se shvata kao čvrsta odluka koja se mora racionalizovati najčešće političkim razlozima.

„O besmislici kako svako ima pravo da navija za koga hoće, sumanuto je trošiti reči, jer nisam još zatekao Argentinca koji će ikada navijati za Englesku, niti Grka koji će navijati za Tursku i obrnuto. Postoji nešto što se zove moral i poštovanje sopstvenog naroda, a to našoj jugonostalgičnoj eliti izašloj iz Brozovog šinjela očito najviše nedostaje“, pojasnio je Đukanović u kolumni za list Blic.

Ko ima većinu?

Sve bi možda i ostalo na uobičajenom lovu na „izdajnike“ i „komuniste“ – lov koji inače veoma lepo udružuje srpske i hrvatske nacionaliste – da nije stiglo mišljenje sa najvišeg mesta, a zna se koje je u Srbiji najviše mesto.

Predsednik Aleksandar Vučić se autovao kao navijač Rusije i rekao da je morao da isključi ton tokom prenosa četvrtfinala na RTS-u. To je pročitano kao optužba da je komentator RTS-a naginjao Hrvatima što je valjda primetio jedino Vučić. Kako bilo, tokom polufinalne utakmice Hrvatske i Engleske se Aleksandar Stojanović, najpoznatiji sportski reporter u zemlji, vidno trudio da prepodobljenim glasom proprati golove Hrvatske.

Pomalo iznenađujuće, nije izvesno da „antihrvatski“ blok u Srbiji ima većinu, pogotovo ako kao reper uzmemo one koji intenzivno koriste internet. Onlajn-anketa popularnog portala B92 sa više od 20.000 učesnika pokazala je da blaga većina navija za Hrvatsku protiv Engleske. Čak i publika tabloidnog „patriotskog“ portala republika.rs se u solidnih 37 odsto slučajeva izjasnila za Hrvatsku, a u 50 odsto za Englesku.

Ni simpatizeri hrvatske reprezentacije u Srbiji nisu lišeni postojanja prvoboraca koji svemu pripisuju politički kontekst. Tako je bivši fudbalski komentator Milojko Pantić naprasno postao omiljeni gost hrvatskih televizija jer je izjavio da „građanska“ Srbija u četvrtfinalu navija za Hrvatsku, ali da postoje „klero-nacionalisti“ koji su na strani Rusije.

„Jedni zbog objektivne nemogućnosti da navijaju za svoju po pravilu neuspešnu reprezentaciju Srbije, počinju da navijaju protiv uspešne reprezentacije Hrvatske, i tako pronalaze način svog učešća i svoje nade“, kaže za DW beogradski pisac Vladimir Tabašević.

„Drugi, oni koji za sebe pogrešno veruju da su emancipovaniji, i s one strane ovakvih nacionalnih podela, navijaju, uinat, protiv onih među svojima koji navijaju protiv Hrvatske, lažno se interesujući za fudbal onda kada tim svojim zastupanjem, javno, opet i iznova mogu da se pokažu kao ne-prosečne-Srbende“, dodaje on.

Marko Dražić, autor satiričnog portala njuz.net, veoma omiljenog i u Hrvatskoj, kaže da se previđa da ljudi koji više prate sport – a on spada u tu grupu – gaje momenat rivalstva, kako u klupskom, tako i u reprezentativnom fudbalu.

„Isto kao što ja, kao zvezdaš, nikada ne navijam za Partizan – ne iz mržnje, već iz rivaliteta – tako kao navijač Srbije teško mogu da navijam za Hrvatsku u finalu. Nisam time nacionalista, štaviše, dan posle finala idem u Hrvatsku na more“, kaže Dražić za DW.

To je teza koju je na najbolji način definisao poznati pisac i dramaturg Božo Koprivica, veliki partizanovac. „Da [Zvezda] igra protiv jedanaest Hitlera, ja navijam protiv Zvezde.“

Tompson u staklarskoj radnji

Boris Vučurević, autor takođe regionalno popularnog portala Tarzanija, pak ima političke razloge. Ali, kako objašnjava za DW, hrvatski igrači su sami te razloge isporučili. „Ne mogu da navijam za reprezentaciju koja pobedu protiv Nigerije slavi ustaškim pesmama uperenim protiv srpskog naroda“, podseća on na hronično pevanje „Bojne Čavoglave“ Marka Perkovića Tompsona u svlačionici.

Baš ništa protiv Hrvata, objašnjava Vučurević, ali uvek protiv ustaškog pokreta i ideologije. „A Tompson je poznat kao čovek koji peva ustaške pesme. U 'Čavoglavama' imamo stihove 'stići će vas naša ruka i u Srbiji', a počinje ustaškim pozdravom 'za dom spremni'.“

Public Viewing WM in Nis Serbien

Većina Nišlija navijala je za Rusiju u četvrtini finala Svetskog prvenstva

Koliko sve to može biti sumanuto i nelogično pokazao je video u kojem hrvatski štoper Domagoj Vida kaže da će „Beograd goreti“ – ali tu misli na kafanu u Kijevu koju drži Srbin, a gde je Vida provodio vreme i stekao puno prijatelja. I očito zavoleo pesme Tome Zdravkovića. Malo „Čavoglave“, malo „Kafana je moja sudbina“.

„Mundijal kao da u navijačima i fudbalerima budi najbolje i najgore“, kaže Marko Dražić. Ipak, naši sagovornici smatraju da je suluda situacija u kojoj pitanje navijanja za ili protiv Hrvatske dominira kao tema.

„To ne treba da bude krucijalno, svako ima pravo da navija za koga god hoće. Nemam ništa protiv ljudi koji navijaju za Hrvatsku, imaju svoje razloge, naravno da ih ne smatram izdajnicima niti išta slično. Samo ne želim da mi se nameće kako treba da navijam za Hrvate jer su naše komšije. Gde to ima? Škoti naravno ne navijaju za Engleze“, dodaje Vučurević.

Lopta umesto glave

Naelektrisana kakofonija se dobija kada se pomnože obožavanje fudbala, težina Mundijala, bliža ratna istorija i letnja medijska rupa koju srpski tabloidi popunjavaju naslovima poput: „DOTAKLA DNO! Kolinda treskala guzicom i sisama pred Medvedevom i Infantinom!“ I naravno varijacijama na temu da je „najbolji vratar svijeta“ Srbin, nešto kao Tesla.

„Reflektori fudbalskog stadiona su postali jedini tračak svetlosti za obespravljene širom sveta“, navodi pisac Vladimir Tabašević. „Aktivna participacija u političkom životu zajednice, spala je na zauzimanje strana među suprotstavljenim fudbalskim timovima, a svoj vrhunac doživljava u mečevima reprezentacija. I to je, nažalost, sav politički život prosečnog Srbende.“

„Možda će nekad doći vreme kad ćemo neki mi u toj lopti koja se negde uporno kotrlja, prestati da vidimo glavu, već puku loptu. Do tad, nažalost, drugi će nizati pobede, uprkos tome što su Hrvati ovaj put na svetskom nivou pokazali da znaju s loptom“, zaključuje Tabašević.

Baš zato što jedni znaju, a drugi ne znaju sa loptom i što sve postaje politika, Srbi koji ne simpatišu sa nogometašima sve nade polažu u Francusku. Ako pak Hrvatska pobedi, mogli bi godinama ili decenijama da slušaju seirenje iz komšiluka. Da li se toga plaši, pitamo Borisa Vučurevića. „Ne, jer ne razmišljam o tome da će Hrvati postati prvaci sveta.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama