„Srebrenicu treba pamtiti, slušati i svirati“

DW: Gospodine Jusiću, jednom ste izjavili da je Srebrenica kao malo dete koje su napali sa svih strana i tukli dok ga nisu ubili.

Đelo Jusić: Upravo tako. Dobro ste me podsetili na to. Ja sam celi rat bio u Dubrovniku, branio sam moj grad. I onda sam napravio oratorijum „Istina o gradu slobode“. To je pandan oratorijumu o Srebrenici, samo dubrovačka varijanta, dok je ova bosanska, recimo bosansko-hercegovačka. To je meni najpre jedan proijatelj govorio: ti možeš, ti moraš napraviti oratorijum srebreničkim žrtvama. I onda me je pekla savest i morao sam nešto da napravim. Seo sam i za neka dva meseca sam napisao oratorijum. Trebalo je doživeti neku provaliju, u lošem smislu, a onda je trebalo doživeti tu Bosnu u najlepšem svetlu. I tako je nastao Srebrenički inferno – za dete koje su tukli sa svih strana.

Inferno niste izvodili samo u BiH već i u Turskoj.

Da. Izveden je u Ankari na poziv predsednika turske države u dvorani Kemal Ataturk. Svirala je njihova filharmonija, a bio je i hor iz Zenice. Televizija je prenosila, a publika je komentarisala da uopšte nije razumela tekst ali da je muzika kazala sve. Doduše ima jedan deo kada dete peva Bosno moja, mati moja... na tom mestu sva publika svuda plače. Ima li većeg komplimenta za autora?

Kakav je život Inferna danas? Jednom ste takođe rekli da muzika mora da se izvodi da bi živela.

Slike, filmovi... to sve bledi na neki način a muzika je ono što ostaje, i muzika je u svakoj kombinaciji večna. Mnogi svetski autori su pisali upravo u nekim prigodama, kao što je Betoven pisao Eroiku za Napoleona pa kad je video da je Napoleon negativac onda ju je rasparao. Odrekao se toga. Ali, Srebrenica je nešto posebno. Nažalost ne postoji tonski zapis dela na CD-u.

Koja Vam je najzanimljivija anegdota sa nekog od izvođenja Srebreničkog inferna?

Najveći kompliment sam dobio kada sam pre nekoliko godina Inferno izvodio u Srebrenici pred predsednikom Klintonom. On je sišao s bine i čestitao mi i rekao je da će sve učiniti da se Inferno izvede u Karnegi holu u Njujorku. To je i moj san i valjda će se ostvariti pa ćemo onda napraviti dobar snimak Srebreničkog inferna.

Kako je teklo pisanje muzike na stihove Džemaludina Latića?

Ja mojim prijateljima kažem, a evo i Vama ću reći, kako ja vidim muziku, kako je i vidim i mirišem. Vi možete sada reći da sam ja lud, ali to je tako... (smeh). Ja sam bio u Srebenici i za vreme tog jada i nevolje, a i kasnije sam bio i malo je reći da je to srceparajuće. To je čudo u negatvinom smislu. Čovek ne može povezati da je to stvarno tako bilo, a bilo je... I zbog toga me je pekla savest da nešto napravim.

Šta je za Vas Srebrenica lično?

Srebrenica je za mene svetski problem. To je upravo i Klinton tada rekao: da Srebrenica nije problem Bosne i Hercegovine, već da je to svetski problem kao što je napad na Njujork. On je to povezao i rekao da su to tragedije svetskih razmjera. I baš zato se to ne sme zaboraviti. To treba stalno napominjati, slušati, svirati...

Šta je poruka Inferna?

Vidite, imate stavove: prolog, egzodus, konvoj, pa ima jedan stav koji je strašno bolan koji se zove Lane tosu, a to znači „prokleti bili“, to je poruka neprijateljima, a poslednji stav je „Srebrenice moja vratićemo se mi“. To je poslednja poruka Inferna. Vratićemo se i vraćamo se mi! U Srebrenicu moju! Na kraju sam dao optimizam i stvarno bih želeo da se ostvari; da Srebrenica živi onako kako zaslužuje i da se pomogne tim ljudima da se vrate normalnom životu koliko je to moguće.

Da li to znači da, kao što ste govorili o Dubrovniku kao gradu slobode, tako zapravo govorite i o Srebrenici?

Aposlutno! U Dubrovniku imamo i latinski naziv de civitate, libertate, veritas – što znači „istina o gradu slobode“. E tako bi trebalo da bude i u slučaju Srebrenice: istina o gradu Bosne – Srebrenice.

*Đelo Jusić je hrvatski kompozitor, gitarista i aranžer poreklom iz Bosne i Hercegovine. 2003. godine je u Srebrenici prvi put izvedeno njegovo kapitalno delo 'Srebrenički inferno'. Inferno je povodom 20. godišnjice genocida u Srebrenici izveden u petak u narodnom pozorištu u Sarajevu.