Srebrenica: Marš mira stazama smrti | Politika | DW | 11.07.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Godišnjica

Srebrenica: Marš mira stazama smrti

Danas se obeležava 24. godišnjica genocida u Srebrenici. Učesnici Marša mira uspeli su, bez obzira na kišu i nagli pad temperature, da stignu u Potočare. Među njima su i članovi porodica ubijenih.

Marš mira je trodnevni pešački pohod, jedna od najvećih aktivnosti u obeležavanju godišnjice genocida u Srebrenici. Učesnici marša pešače u obrnutom smeru stazama kojim su se Bošnjaci 1995.godine, posle pada Srebrenice, probijali kroz obruče Vojske Republike Srpske tražeći spas na teritoriji pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine.

Polazak učesnika bio je u selu Nezuk, gde su Bošnjaci tada izlazili na slobodnu teritoriju, a cilj je, nakon stotinu kilometara pešačenja gusto pošumljenim, brdsko-planinskim terenom s brojnim potocima, stići do Memorijalnog centra Potočari-Srebrenica.

U koloni Marša je ove godine, prema slobodnim procenama, blizu 6.000 učesnika iz celog sveta. Druga marševska, dosta malobrojnija kolona, krenula je dan kasnije iz Žepe, koja je, kao i Srebrenica, bila ratna enklava, da bi učesnici iz obe kolone sinoć počeli da pristižu i zajedno ulaze u Memorijalni centar.

Obrazovanje i znanje su naša osveta

U koloni koja je došla iz Nezuka, po prvi put je i Ajša Jahić. Ona je Srebrenčanka, kći Omera Avdića, koji je, pored nje, imao još osmoro dece, po čemu ga pamte mnogi stari Srebrenčani. Došla je sa ćerkom iz Švedske gde sad živi. Pitamo je za utiske.

Ajša Jahić

Ajša Jahić

„Preplavila su me razna osjećanja. Drago mi je kada sretnem i prepoznam neke ljude koje nisam vidjela dugo, jer sam iz Srebrenice otišla kao djevojčica od 14 godina. Idući ovim putem obuzima me tuga i bol. Ne mogu da shvatim da je ljudski um mogao tako nešto da uradi svojim drugovima, prijateljima, komšijama“, kaže Ajša sa setom u glasu.

Pitamo je koliko se u Švedskoj zna o tome šta se desilo u Srebrenici?

„Svake godine11. jula u Noršopingu, gradu u kojem živim, okupljamo se mi iz Bosne i sa prijateljima Šveđanima organizujemo manifestaciju za koju ja pripremam govor u kojem pojašnjavam šta je bilo u Srebrenici i u Bosni i Hercegovini sa porukom svima, da je naša ’osveta’ naše znanje, da su to naša djeca koja se obrazuju, završavaju fakultete i da se mi ne želimo svetiti na neki drugi način“, poručuje Ajša.

Elvis Džonlagić iz Austrije

Elvis Džonlagić iz Austrije

U koloni su i dva mladića iz Austrije. Jedan razume i pomalo govori jezik kojim se Bosanci i Hercegovci sporazumevaju, a koji opet ima tri imena. Sramežljivo kaže da bolje govori nemački, iako se zove Elvis Džonlagić. Rođen je u Klagenfurtu, gde živi i studira:

„Moj babo (otac) je iz Prijedora. U ratu je izgubio veliki broj članova familije u Prijedoru i zato sam ja došao na ovaj Marš da se poklonim žrtvama genocida jer to meni mnogo znači. Obišao sam u Prijedoru bivše logore Trnopolje i Omarsku, a ovdje sam prvi put“, kaže Elvis.

Njegov prijatelj je Turčin Ozhan Jurekli. On kaže da živi i radi u Austriji, a na Marš mira je došao da bi se pobliže upoznao sa onim što se ovdje u ratu događalo.

„Mi Turci imamo posebne simpatije prema Bosni i Hercegovini i njenim ljudima i želimo nekako da pomognemo ako je to potrebno. Strašno je to što se ovdje desilo našoj braći i sestrama“, kaže Ozhan.

Ozhan Jirekli iz Austrije, poreklom iz Turske, došao je u Srebrenicu sa svojim prijateljem Elvisom Džonlagićem

Ozhan Jirekli iz Austrije, poreklom iz Turske, došao je u Srebrenicu sa svojim prijateljem Elvisom Džonlagićem

Marš mira ove godine, uprkos kiši i blatu na putu, prvi put se održava po originalnoj maršruti preko Kameničkog brda i lokaliteta Bukva, gde je u jednoj od zaseda snaga RS poginulo oko 1.000 Bošnjaka koji su bežali iz Srebrenice. Taj teren je do prošle godine bio miniran.

Zašto smo to uradili jedni drugima

Za razliku od učesnika Marša mira, ultramaratonci su na duplo dužoj relaciji pet dana trčali iz hrvatskog Vukovara do Srebrenice. To je postala tradicija. Slovenac Zmago Horvat je po treći put učesnik:

„Ovaj ultramaraton koji sam istrčao želim posvetiti dragoj i velikoj prijateljici Nermini Husejnović Bakalović koja je baš odavde iz Potočara a sada živi u Indiani u SAD. Svaku stopu puta ona je bila samnom u mislima i srcu“, kaže Slovenac Zmago.

Na pitanje je li bilo naporno trčati više od 200 kilometara, on sa osmehom kaže:

„Šta god da vam kažem, slagao bih. Svako od nas ima neku svoju priču, svoj križ, koji nosi. Normalno da je bilo naporno. 220 kilometara trčati na ekstremnim temperaturama. Najprije neizdrživo toplo sa tropskom vrućinom da bi onda cijeli dan počela padala kiša a temperatura se spustila na plus 14 stepeni“.

Pitamo ga kakav osećaj ima kad dođe u Potočare?

„Teško je to opisati, svake godine razmišljam o tome i još nisam našao konačan odgovor, kakve strahote smo mi ljudi spremni učiniti jedni drugima.. Trčaću dok ne nađem odgovor na pitanje, zašto smo to uradili jedni drugima“.

Duško Štrbac iz Zagreba inicijator je ideje da se ultramaratonom povežu Vukovar i Srebrenica. On kaže:

Učesnici Marša mira stižu u Potočare

Učesnici Marša mira stižu u Potočare

„Želja mi je bila da tako povežem dva naša najveća stratišta nakon Drugog svjetskog rata.“ Na pitanje, kakva su njegova osjećanja ovdje u Potočarima, Štrbac dodaje: „ Ne znam. Ne može se to opisati. To treba doživjeti. Mi o tome već pet dana razmišljamo - po suncu i kiši ali imali smo cilj i zato smo došli ovdje. Bilo je teško ali kad znaš za koga trčiš, onda ništa nije teško“, zaključuje Duško Štrbac sa porukom: “Da se to što se ovdje desilo nikad i nikome, više ne ponovi“.

Popodne 10. jula kiša je prestala da pada u Srebrenici i okolini. Nebo se razvedrilo i do kasno u noć u Potočare su, što organizovano, što grupno ili pojedinačno, pristizali ljudi iz čitave Bosne i Hercegovine, ali i iz sveta. Stigli su bajkeri iz celog regiona, zatim biciklisti maratonci iz Bihaća i Goražda, kao i mnogi drugi. Učesnicima Marša mira se na poslednjoj etapi pridružio i ambasador SAD u BiH Erik Nelson.

Komemoracija, verski obred i ukop posmrtnih ostataka

Danas, 11. jula, komemoracija počinje u 11 časova intoniranjem himne Bosne i Hercegovine i obraćanjem zvanica u zatvorenom prostoru bivše fabrike akumulatora. Ta fabrika je sada u sastavu Memorijalnog centra, gde se još nalazi i Muzej genocida, uprava Memorijalnog centra i drugi prateći sadržaji. Ta praksa uvedena je pre nekoliko godina kako pojedini govornici u svojim obraćanjima ne bi govornicu na otvorenom, pred velikom masom ljudi, zloupotrebljavali u političke svrhe. Nakon obraćanja zvanica sledi odavanje počasti i polaganje cveća za žrtve genocida na Memorijalnom kamenu, a nakon toga i verski program u kojem će biti klanjana kolektivna dženaza i obavljen ukop 33 žrtve genocida u Srebrenici.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android