Srbija uporno ćuti | Politika | DW | 18.06.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Sandžak

Srbija uporno ćuti

„Nalože im da izuju obuću i čarape, sednu na stolicu i okrenu tabane. Onda pendrecima mlate po tabanima kako ko stigne (…) Znali su da kažu: tvoj sin studira, možda u studentskom gradu padaju muslimani sa šestog sprata.“

„Mogu ja da ti pričam deset dana. Ja sam najveća žrtva torture u Sandžaku“, počinje svoju priču Sulejman Muratović (naslovna fotografija, levo) iz sela Duga Poljana kod Novog Pazara. „Četiri dana su me držali pod istragom bez zrna hleba, bez zrna vode. Odveli su me u SUP, pa su me batinali. Ja sam kastriran ka’ konj što se kastrira. Pa su me bili po rukama, po nogama sa palicama. A kad ubiju ruke i noge, svaki živac, ti si gotov.“

Muratović je jedan od sandžačkih Bošnjaka koji je tokom devedesetih godina bio žrtva policijske torture pod optužbom da je pripremao nasilno otcepljenje dela teritorije Savezne Republike Jugoslavije i stvaranje samostalne države Sandžak.

„To je postupak koji je u svim svojim fazama bio nezakonit“, kaže advokat Esad Duljević koji je zastupao optužene. „Pretkrivični postupak izgledao je kao da je radila čileanska vojna hunta. Uhapšeni su spektakularno, kako bi se kod javnosti stvorio utisak o tome koliko su opasni, koliko su secesionisti i kako se s njima ne može miroljubivo, pa mora na taj način. Po dvesta policajaca i nekoliko specijalnih vozila išli su po kućama da hapse i danju i noću, pa i na radnom mestu“, priča Duljević.

Uhapšeni, pretežno članovi Stranke demokratske akcije, odvođeni su u tajnosti u prostorije Službe državne bezbednosti u Kraljevo na ispitivanje, gde su pokušavali da im iznude priznanje da su radili na secesiji.

„Jedna od mera je bila i to da im nalože da izuju obuću i čarape, sednu na stolicu i okrenu tabane. Onda pendrecima mlate po tim tabanima kako ko stigne. Neurolozi su mi rekli da posle tih batina to toliko otekne da je bolno na svaki dodir. A oni onda još pokvase tepih i kažu sad šetaj po tome. To je kao da gazite po ekserima“, opisuje Duljević događanja devedesetih.

Serbien Novi Pazar Banner SDA

Epilog je trebalo da bude gušenje političkog subjektiviteta Muslimana i da se uništi Stranka demokratske akcije

Alija Halilović, koji je takođe jedna od žrtava torture, kaže da mu je od mučenja i izgladnjivanja najgora bila psihička tortura. „Znali su da kažu – tvoj sin studira, možda u studentskom gradu padaju muslimani sa šestog sprata“, seća se Halilović.

Dvadeset godina suđenja

Cilj takve akcije, kažu, bio je čisto politički, a u tome je učestvovala čitava država. „Epilog je trebalo da bude gušenje političkog subjektiviteta Muslimana i da se uništi Stranka demokratske akcije, koja je u to vreme kada je pokrenut proces imala plebiscitarnu podršku u muslimanskoj zajednici“, kaže Duljević. On tvrdi da je i faza istrage bila nezakonita, optužnica politički akt, a suđenje montirano. Seća se kako je i istražni sudija pritvorenike ispitivao u istoj prostoriji kao i policija. „A sve vrste pendreka kojima su ih mučili nalazile su se na stolu, za slučaj da pomisle da pred sudijom promene iskaz.“

Umesto sudija iz Novog Pazara, dovedene su, kaže, poslušne sudije sa strane i „sandžačkoj dvadesetčetvorici“ je u zbiru izrečena kazna zatvora u trajanju od 70 godina. Presudu je, međutim, dve godine kasnije ukinuo Vrhovni sud i vratio na ponovno suđenje. Proces je napokon okončan tek 2013. godine, kada je sud zbog zastarelosti doneo odbijajuću presudu.

Serbien Novi Pazar Sulejman Muratović

Sulejman Muratović: Četiri dana su me držali pod istragom bez zrna hleba, bez zrna vode. Odveli su me u SUP, pa su me batinali.

Tada oni već nikome nisu bili važni, kaže Halilović. „Režim je već postigao dva cilja. Prvi, vidite kako mi branimo Srbiju i srpstvo, a drugi, da kažu drugim etničkim zajednicama ako ne budete poslušni, ako niste ko volovi u brazdu da slušate režim, vi ćete da se provedete kao Bošnjaci u Sandžaku.“

Tortura u evrima

Životi onih koji su torturu preživeli zauvek su se promenili. „Posledice su i gubitak posla i socijalnog osiguranja i anatema koju su doživeli. Medijski su predstavljeni kao zveri i živeli su u izolaciji, pa su prijatelji izbegavali da ih vide. Oni su postali psihijatrijski slučajevi“, priča Duljević.

Za to niko nije odgovarao. Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda podneo je 33 krivične prijave, od čega su procesuirane svega dve. U ostalim slučajevima, žrtvama je ostala jedino mogućnost da podnesu individualnu tužbu. „S obzirom na to da su ljudi koji su ih zlostavljali i dalje bili na funkcijama u policiji, samo je jedno lice imalo smelosti da podnese tužbu“, priča za DW direktorka Sandžačkog odbora Semiha Kačar.

U prvi mah, epilog je bila kazna zatvora od dve godine za jednog policijskog službenika, ali je on u ponovnom postupku ipak oslobođen, jer se ustanovilo da je bio pripravnik i kao takav ne može da snosi odgovornost. Pravdu nisu uspeli da dobiju ni pred Ustavnim sudom, ni u Strazburu.

Serbien Novi Pazar Semiha Kačar

Semiha Kačar: S obzirom na to da su ljudi koji su ih zlostavljali i dalje bili na funkcijama u policiji, samo je jedno lice imalo smelosti da podnese tužbu

„Evropski sud za ljudska prava ne daje obrazloženje zbog čega je predstavka odbačena, ali pretpostavljam da je zbog toga što se radi o događajima koji su se desili 1994. godine, kada konvencija nije bila ratifikovana od strane Srbije“, kaže advokat Emir Fetahović koji je u ime žrtava sastavljao predstavku za Strazbur.

Jalovu pobedu dobili su tek kroz postupak koji je vođen za naknadu štete, kada je nekolicini njih isplaćeno 22 evra po danu provedenom u pritvoru. Oni koji su to dočekali kažu da bi dali sve što imaju da to finalno poniženje od države nisu doživeli.

Glavnu reč je imala država

Torture kroz koje su prošli sandžački Bošnjaci, samo je deo tragičnih dešavanja o kojima se u Srbiji uporno ćuti. „Ukopani tenkovi i topovi sa cevima okrenutim prema naseljima, vojni poligoni na visoravnima, sela prepuna rezervista, brojni incidenti, paravojne formacije, ubistva, pljačke, otmice, razni oblici diskriminacije, čišćenje državnih institucija od pripadnika manjinskih zajednica, posebno vojske, policije i pravosuđa, paljenje kuća Bošnjaka, naročito u Pribojskom kraju, ostavili su duboke ožiljke u svesti i pojedinaca i čitavih porodica, ali u mnogome doprineli i masovnom iseljavanju. U nastaloj psihozi straha, na desetine hiljada bošnjačkih porodica napustilo je Sandžak i utočište našlo po evropskim zemljama, posebno Nemačkoj, Danskoj i Švedskoj“, priča Semiha Kačar.

Glavnu reč u tim zločinima, ocenjuje Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo, imala je upravo država. „To nisu bili izolovani incidenti, već deo jedne sistematične kampanje koji su ličili na ono što se dešavalo u nekim opštinama u BiH tokom rata i sve je bilo usmereno ka jednom cilju, a to je bio progon bošnjačkog stanovništva iz Sandžaka“, priča Stjepanović.

Za prognane iz Priboja u međuvremenu je obustavljen program pomoći Vlade Srbije za obnovu kuća, a porodice onih Bošnjaka koji su oteti u Sjeverinu i Štrpcima i dalje čekaju da se barem pronađu kosti njihovih bližnjih. Godinama se bore za to da država prizna krivicu i obešteti ih, ali neuspešno. Svi domaći sudovi zauzeli su stav da nema mesta nikakvoj odgovornosti države Srbije u ovom slučaju, pa su se obratili Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, čiju odluku još uvek čekaju.

Serbien Novi Pazar

U nastaloj psihozi straha, na desetine hiljada bošnjačkih porodica napustilo je Sandžak

Za zločin u Štrpcima Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je optužnicu u martu 2015. godine protiv pet lica, ali optužnica ni do danas nije potvrđena, dok je za zločin u Sjeverinu Okružni sud u Beogradu na po 20 godina zatvora osudio Milana Lukića i Olivera Krsmanovića i na po 15 godina Dragutina Dragićevića i Đorđa Ševića.

Evrointegracije su nova šansa za pravdu

U pokušaju da se stvari zaborave i zastare, a sudski epilog izostane, postoji očigledan kontinuitet, slažu se i žrtve i oni koji ih zastupaju. U prilog toj tezi, kažu, govori i činjenica da su počinioci i dalje prisutni u strukturama, a sudija Dragomir Lelovac koji je prvobitno osudio članove SDA zbog navodnog pokušaja otcepljenja je, primera radi, čak i napredovao do sudije Vrhovnog suda, a kasnije bio i u Saveznoj izbornoj komisiji tokom izborne krađe 2000. godine.

Iz Fonda za humanitarno pravo kažu da je od promene na čelu Tužilaštva za ratne zločine komunikacija sa njima potpuno zamrla, dok iz Sandžačkog odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda kažu da su sve institucije koje su pozvali na konferenciju „Odnos Srbije prema zločinima u Sandžaku u svetlu procesa evropskih integracija“ odbili ili jednostavno ignorisali taj poziv. Među njima su i Tužilaštvo za ratne zločine, Ministarstvo pravde, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Kancelarija za ljudska i manjnska prava, Komesarijat za izbegla i raseljena lica, Zaštitnik građana, poslanici u Narodnoj skupštini, pa čak i čelnici sandžačkih opština.

Zato sa konferencije kojom pokušavaju da aktuelizuju pitanje zločina u Sandžaku upućuju novi zajednički zahtev da, između ostalog, država kroz akt parlamenta prizna političku odgovornost za zločine u Sandžaku i da ih procesuira, te da novim zakonom o civilnim žrtvama rata omogući priznanje statusa sandžačkim žrtvama, a raseljenima u Priboju omogući nastavak programa pomoći. Od sandžačkih političara zahtevaju da se aktivnije angažuju i pruže podršku zahtevima učesnika konferencije, među kojima su brojne organizacije civilnog sektora, predstavnici bošnjačkih institucija i međunarodnih organizacija, a sami se obavezuju se da će pitanja zločina i žrtava u Sandžaku ponovo aktuelizovati u razgovorima sa Evropskom unijom, jer smatraju da je upravo proces evrointegracija jedinstvena prilika da pitanje odgovornosti za ratne zločine konačno dobije prioritet.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM