Srbija: U zaboravljena sela neće ni korona | Politika | DW | 21.03.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Reportaža

Srbija: U zaboravljena sela neće ni korona

Udaljena planinska sela u Srbiji u karantinu su u stvari – oduvek. Kako izgleda život starih i bolesnih sada u vreme vanrednog stanja? To istražuje reporterka DW u selu smeštenom između Suve i Ruj planine.

Selo Radosin ima 60 kuća i 18 stanovnika. Na krajnjem jugoistoku Srbije, na planini Talambas između Babušnice i granice s Bugarskom, žive uglavnom stari i zaboravljeni. Zaboravljeni su oduvek, jer blatnjavi i izbrazdani put do njih ide kroz gustu šumu, sneg i palo granje.

Baka Milica Mitrović je iznemogla i bolesna. Ima 70 godina i više ni zemlju ne obrađuje. Ima samo dve kokoške i tri mačke, a hrane ni za nju. Ima i penziju, ali samo 11.000 dinara.

„Imala sam ovce, ali sam ih davno prodala, jer ne mogu više da brinem o njima. Da odem taksijem do Babušnice da kupim – treba mi tri hiljade tamo i tri da se vratim. To je 6.000. Da li taksi da platim, da li lekove da kupim, da li da jedem? Od čega da živim“, pita baka Milica na mešavini srpskog s juga zemlje i sa dosta bugarskih reči.

Milica Mitrović ionako ne izlazi iz kuće

Milica Mitrović ionako ne izlazi iz kuće

U kući samo šporet na drva, krevet, sto i stari televizor. Sve u lošem stanju. Na zidovima ćilimi sa Isusovim likom. Jede samo pasulj i krompir, jer u selu samo toga i ima. Kupi brašno, ulje i šećer. I to je sve. Za nju je i vanredno stanje – redovno. Ne izlazi iz kuće, jer ne može. Sama unosi drva u kuću, a nema puno poverenja u druge. Ipak, blizu nje žive najmlađi stanovnici ovog sela, pa njima dozvoljava da je obiđu i da joj pomognu.

Osuđeni na dobru volju drugih

Mikica Todorović ima 25 godina. Na njega ostali stanovnici sela dosta računaju. On je ujedno i geronto domaćin u svom selu, zahvaljujući projektu organizacije Lužničke rukotvorine iz Babušnice. Za to trenutno ima i novčanu naknadu. Tako je dok traje projekat.

„Ceo život slušam te tužne priče. I navikao sam. Sve su staračka domaćinstva u selu. Oni nemaju nikoga, o nekima deca uopšte ne brinu. Ja ih obiđem, cepam drva, odnesem im lekove, hranu, šta god treba. Težak je život ovde. I tužan. Ali svi smo navikli“, kaže dvadesetpegodišnji Mikica.

Mikica uvek pomaže starijima

Mikica uvek pomaže starijima

I u najnormalnijim situacijama, život na selu udaljenom 35 km od daleke Babušnice, izuzetno je težak. U uslovima vanrednog stanja, to je posebno izraženo.

„Mi inače imamo na spisku 170 korisnika i 16 geronto domaćica koji pomažu starim i bolesnim ljudima po našim zabačenim selima. Trenutno imamo i projekat od strane Međunarodnog kluba žena za 40 korisnika koji su najugroženiji, i delimo im hranu, ćebad i posteljinu. Projekat traje do juna, i to je veliki problem što su naši stari osuđeni na dobru volju i organizacija i volontera, nema ko da im kupi najneophodnije onda kada nema projekata“, objašnjava Karolina Stamenković iz organizacije Lužničke rukotvorine.

Ne plaše se virusa, već nestašice hrane

„U ovoj sada novonastaloj situaciji“, dodaje Karolina Stamenković, „opština Babušnica je donela niz odluka o funkcionisanju u vreme vanrednog stanja, a ona koja se tiče starih i iznemoglih po selima ne uključuje nas i naše geronto domaćice. Sve je prebačeno na Crveni krst i Centar za socijalni rad. Trebalo je da bude raspisan tender u ponedeljak, a nije, i mi sada ne znamo šta da radimo. Zovu me i korisnici i geronto domaćini, ne znam šta da im kažem. To sada sve stavlja u veliki problem, posebno što naši korisnici imaju poverenja u nas.“

U selu se ne plaše korona virusa, već se plaše nestašice hrane. Zemlja na planini Talambas nije plodna, i ne mogu previše da računaju na ono što posade, a to je pasulj, krompir, krastavac i paprika.

Ali oni su navikli na takav život. Tužni su, u razgovoru se lako rasplaču, ali žive iz dana u dan. Tako Loza Ristić živi samo od 8.000 dinara. Ima dve ćerke, ali je nisu posetile godinama, iako ne žive na kraj sveta. Željna je svega, a više se plaši života, nego smrti. Novi virus je uopšte ne plaši.

Loza Ristić

Loza Ristić

„Imala sam infarkt i bila u pirotskoj bolnici. Ostala sam duže, jer po mene nije imao ko da dođe, nisu hteli da me puste“, govori kroz suze. „A bili su tako dobri prema meni, sestre su mi kupile pidžamu i veš. Pružila sam im šaku oraha, to je sve što sam mogla da im dam, nisu hteli da uzmu“.

„Pasulj sa slaninom, to mi treba“

Mikica koji joj je upravo doneo paket hrane sluša i ćuti. Čuo je ovu priču do sad puno puta. Fale joj lekovi, jede isto kao i baka Milica – samo krompir i pasulj. Pasulj sa slaninom, kaže, nije jela sigurno pet godina. A to joj je želja, kad je pitaju šta joj treba. Osim lekova.

Iako nije ugrožena po godinama od korona-virusa, bolest je čini ugroženom i bez njega. Kaže da joj je to što je obilaze Mikica i njegov brat, od ogromnog značaja. U suprotnom, ne bi imala sa kim ni da popriča, niti bi imao ko da joj pomogne.

Karolina Stamenković (levo) pomaže ljudima

Karolina Stamenković (levo) pomaže ljudima

Organizacija „Lužničke rukotvorine“ već godinama brine o starima po udaljenim planinskim selima u okolini Babušnice. A u okviru opštine ima 53 sela. Prema iskustvu Karoline Stamenković, svi meštani primaju samo poljoprivrednu penziju ili socijalnu pomoć, a žive uglavnom u samačkim domaćinstvima. U vreme vanrednog stanja, njihova pomoć bi još više značila žiteljima Radosina i okolnih sela koji su kilometrima i šumama udaljeni jedni od drugih, smatra ona.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android