Srbija je ruska granica bola | Izbor iz štampe | DW | 02.06.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

Srbija je ruska granica bola

Rusija u svojoj sferi uticaja vidi i Srbiju, piše nedeljnik Cajt. Noje cirher cajtung donosi osvrt na srpsko-hrvatski „narcizam malih razlika“, a Zidojče veliki intervju sa Predragom Mijatovićem o finalu LŠ 1998.

„Zašto Zapad i Rusija ne mogu da se usaglase o zajedničkoj bezbednosnoj politici? Zato što Putinu nije stalo do granica već do sfera uticaja“, piše autor Mihael Tuman u tekstu koji je objavljen na portalu uglednog nedeljnika Cajt. Osvrćući se na nedavni samit NATO, Tuman piše da su se neki posmatrači iz Moskve poradovali „krhotinama koje je američki predsednik ostavio u Briselu“, ali da se „zluradost izmešala sa razočaranjem jer je i Donald Tramp u Briselu govorio o ruskoj pretnji“. Deluje da su se Rusi pomirili sa činjenicom da su loši odnosi sa Zapadom konstanta, piše u tekstu.

Autor se pita zašto se Rusi ne potrude više oko Evropljana. Kao paradni primer navodi sastanak visokih zvaničnika EU i Rusije u Sankt Peterburgu krajem maja, gde je postojao makar pokušaj razgovora. „Ali pokušaji uglavnom nisu bili dostatni. Između ostalog i zato što se u razgovoru posle pet minuta uvek zaglavi u rastinju novije istorije, u proširenju NATO, kosovskom ratu 1999, proširenju EU, ratu Rusije i Ukrajine 2014. O tim stvarima se još dugo neće složiti. Ali ne bi ni morali, da taj sukob nije fundamentalniji“, piše Tuman.

Pogledajte video 00:46
Trenutno na programu
00:46 min

Gabrijel: Šta mi je nejasno u Srbiji?

Prema njegovom mišljenju, obe strane žele nepovredivost granica i bezbednost za sve, ali je nevolja što pod time podrazumevaju potpuno različite stvari. „Kada Evropljani iz EU govore o sigurnim granicama, oni misle na to da se ne može jednostavno umarširati u susednu državu kao što su ruske trupe učinile 2014. u Ukrajini. Da se ne može anektirati tuđa teritorija, kao što je Rusija uradila sa Krimom. Kada ruska vlada govori o sigurnim granicama, ona misli da se savezi država – poput NATO i EU – ne smeju širiti. Da odnosi moći i uticaja ne smeju da se pomeraju. Evropljani govore o državama i granicama, Rusi o sferama uticaja.“

Ruska „granica bola“ je, piše Cajt, stotinama kilometara zapadno od ruske državne granice. „Ona se završava na zapadnoj granici Belorusije i Ukrajine. Ona se završava na granicama Srbije koja, prema viđenju ruskih političara, nikada ne treba da postane deo NATO ili EU. Zabuna oko granica bola i državnih granica i insistiranje na sferama uticaja danas sprečava približavanje EU i Rusije. I stoga Moskva ne može da profitira od trzavica između Trampa i EU“, zaključuje se u tekstu.

Frojd između Srba i Hrvata

Andreas Ernst, dopisnik švajcarskog Noje cirher cajtunga iz Beograda, u kratkom osvrtu komentariše izjavu američkog ambasadora u Srbiji Kajla Skota koji je nedavno rekao da „nije normalno da Srbi i Hrvati, koji su tako bliski, imaju tako loše odnose“. Ne znamo, piše Ernst, na šta Skot misli, ali simptoma ne nedostaje: u Vukovaru, gde su Srbi 1991. počinili strašne ratne zločine, četvrt veka kasnije nije moguće postaviti table sa ćiriličnim natpisima; srpska bulevarska štampa svakom prilikom paušalno psuje Hrvate kao ustaše; doduše Hrvatska stalno daje povoda – recimo filmom Jakova Sedlara u kojem je Jasenovac prikazan kao benigni radni logor…

Serbien Kroatien Geburtshaus von Graf Ban Josip Jelacic in Petrovaradin

Rodna kuća Bana Josipa Jelačića u Petrovaradinu

„Ali američki ambasador nije u pravu: Hrvati i Srbi imaju rđav odnos ne uprkos, nego baš zato što su slični. Zigmund Frojd je taj fenomen 1930. nazvao narcizmom malih razlika. Kolektivi koji sliče naglašavaju šta ih razlikuje. Tako se stvaraju netrpeljivost i agresija koje jačaju koheziju kolektiva. Kako su Srbi i Hrvati veoma slični u jeziku, kulturi i mentalitetu, ali ne i u konfesiji, onda se religija uzgaja kao jabuka razdora.“

„Može se poentirati jednom analogijom: Srbi i Hrvati su kao neurotična braća koja se uvek osećaju kao žrtve onog drugog. Iako nerado žive jedni pored drugih, nemoguće im je da se razdvoje. Potrebni su im oni drugi, kako bi bili ono što jesu“, zaključuje Ernst u uglednom ciriškom dnevniku.

Mijatović: Bio sam opsednut finalom

Minhenski Zidojče cajtung je povodom sutrašnjeg finala Lige šampiona objavio veliki intervju sa Predragom Mijatovićem koji je 1998. golom odlučio finale istih rivala, Reala i Juventusa. Na početku Mijatović otkriva da je dva dana pred finale povredio list, ali da je sakrio povredu od svih. Fizioterapeutu je rekao: „Pedro, ovo je ozbiljna stvar. Finale. Ako neko sazna da mi list štuca, ubiću te. I Pedro je mislio: Ovaj blesavi Crnogorac će to učiniti, stvarno će me ubiti. I ćutao je.“ Na poslednjem treningu je debeli zavoj oko lista sakrio štucnama – inače se treniralo u običnim čarapama.

Na pitanje da li se plašio da će oslabiti tim zato što igra povređen, Mijatović kaže: „Svakako. Ali tu je i druga misao: ako pred finale digneš ruke onda ćeš biti najveći usranko fudbalske istorije. Niko ti neće verovati da si povređen. Osim toga, bio sam opsednut tim finalom. Toliko opsednut da sam čak mislio: ako gubimo, napraviću neku glupost i izazvati prekid utakmice da bi se ponovila. Ali nije bilo potrebno. Na dan finala sam testirao na zagrevanju. Išlo je! Tokom utakmice nisam ništa osetio. Mislim da je to bio adrenalin.“ Trener Jup Hajnkes je o povredi saznao tek posle finala.

Real Madrid Champions League Sieg 1998

Real-Juventus 1998.

Da li je Real – te sezone tek četvrti u španskoj ligi – imao respekt prema Juventusu? „Respekt? Strah! Juve je tri puta zaredom bio u finalu Lige šampiona, osvojili su je 1996, bili su suvereni prvaci Italije. Zinedin Zidan je igrao tamo, Del Pjero, Davids, Dešan, Inzagi, kako se sve zvaše… Ali znate šta je mene, i čini mi se sve nas, najviše impresioniralo? Timski autobus. (…) Glupo zvuči, znam. Ali tada nije bilo uobičajeno da ekipe dolaze svojim autobusom. Mi smo svoj iznajmljivali. A oni su na amsterdamsku Arenu došli svojom stilizovanom mašinom, sa divovskim grbom Juvea, ime kluba ogromnim slovima, sve crno-belo. Kako lep autobus, mislio sam! Bili su inače pripremljeni. Imali su čak i šampanjac. Mi nismo. (…) Kad smo pobedili, oni su nam doneli flaše.“

Pobednički gol u 66. minutu je dao povređenom nogom, a kako kaže najviše ga je iscrpeo slavljenički sprint. Posle je, dodaje, molio saigrače da mu više ne dodaju loptu. Zamenjen je u 89. minutu. „Hteo sam da moj prijatelj Davor Šuker bar malo oseti finale. I šta se desi? Kada je sudija svirao kraj, ludak je uzeo loptu i durisao je na tribinu! Loptu iz finalne utakmice! To bi bila lepa uspomena….“

priredio: Nemanja Rujević

Srbija-Rusija

Srbija-Hrvatska

Audio i video