„Spuštam se u pakao da pronađem ljude“ | Mozaik | DW | 14.10.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

„Spuštam se u pakao da pronađem ljude“

Sajam knjiga u Frankfurtu završen je dodelom Mirovne nagrade beloruskoj autorki Svetlani Aleksijevič. Takav kraj je itekako dostojan Sajma koji se sve više okreće kontaktu s ljudima.

Za Svetlanu Aleksijevič je život isto što i čitanje. Ili obrnuto? Ona pripada generaciji koja je, kako je jednom izjavila, „vaspitana knjigama, a ne stvarnošću“. Tu generaciju možete sresti i u njenoj najnovijoj knjizi „Polovno vreme“ (Secondhand-Zeit). U knjizi reč imaju ljudi koji su joj ispričali o svojim životima na ruševinama propalog Sovjetskog Saveza, o neispunjenim snovima i skrhanim biografijama. Samo mali broj ljudi na Zapadu može da zamisli kakav su egzistencijalan značaj knjige nekada imale za njenu generaciju. Tada se u kuhinji, dok se kuvala supa, razgovaralo o pesniku Mandeljštamu. Ali Svetlana Aleksijevič takođe zna da sve to, s raspadom Sovjetskog Saveza, više nije značilo ništa: „Reči ne znači ništa više“.

Frankfurtski sajam knjiga - 700 manifestacija dnevno

Frankfurtski sajam knjiga - 700 manifestacija dnevno

Publika u sajamskoj groznici

Pa ipak, ljudi koji ne žele da žive bez literature, postoje očito i u svetu u kome se knjige kao roba pojavljuju na tržištu. Čini se da je Frankfurtski sajam knjiga, inače najveći na svetu, ove godine ponovo otkrio čitaoca. Sa rekordnim brojem manifestacija – 3.500, ili 700 dnevno – bilo je više nego dovoljno prilike da se publika zarazi sajamskom groznicom, koja godinu za godinom pogađa izdavače.

Topografija smrti

Dok se Sajam u potrazi za trendovima i idejama, uvek iznova menja i osvežava, svečano zatvaranje Sajma ostaje uvek isto, već više od šest decenija: Sajam se završava dodeljivanjem Mirovne nagrade u frankfurtskoj crkvi Svetog Pavla. Nagradu su pokrenuli knjižari, a njeni dobitnici i njihovi govori od prvog dodeljivanja 1950. uvek su izazivali intelektualne rasprave, sa hrabrim, polemičnim, a među njima i spornim dobitnicima nagrade.

Svetlana Aleksijevič bi mogla da pripada onim najhrabrijima. Kao novinarka i kao pisac uvek i iznova dira u ranu sovjetske istorije. Rođena je u Ukrajini 1948, odrasla u Belorusiji, pogođenoj pustošenjem i depopulacijom (u Drugom svetskom ratu nastradala je trećina stanovništva). „Ta topografija smrti i borbe za preživljavanje“, rekao je istoričar Karl Šlegel u svom govoru u čast dobitnice nagrade, bili su bliski mladoj novinarki. I to je uticalo na njen rad i kao pisca. „Napisala sam pet knjiga, ali u osnovi radim već skoro 40 godina na jednoj jedinoj knjizi – na rusko-sovjetskoj hronici koja govori o revoluciji, gulazima, ratu, Černobilju, sutonu 'crvene imperije'“, rekla je Svetlana Aleksijevič.

Mali čovek priča o sebi

Nagrada nemačkih knjižara tradicionalno se uručuje u frankfurtskoj crkvi Svetog Pavla

Nagrada nemačkih knjižara tradicionalno se uručuje u frankfurtskoj crkvi Svetog Pavla

Reč je o događajima koji su uticali na čitavo društvo, a posleratne zapadne generacije su možda registrovale samo nuklearnu katastrofu. Druge katastrofe iza „gvozdene zavese“ često su bivale potisnute. Aleksijevič ih sada iznosi na svetlost dana: „Iza nas leži more krvi i ogroman bratski grob“, konstatovala je u crkvi Svetog Pavla. „U mojim knjigama 'mali čovek' priča o sebi. Klica istorije. On se ne pita, on nestaje bez traga, on svoje tajne nosi sa sobom u grob. Idem ka onima koji nemaju glas. Njih slušam i osluškujem. Ulica je za mene hor, sinfonija… Beskonačna je šteta koliko toga se kaže, šapuće, viče u prazno.“

Baš kao i u svojim knjigama, ona je i u svom govoru povezala deliće istorije. Detaljno i oštro. Poput ove beleške iz Kabula 1988:

Mlada Avganistanka, dete u ruci. Idem ka njoj i detetu pružam plišanog medu, dete ga uzima sa zubima. 'Zašto ga uzima sa zubima', pitam. Avganistanka sklanja tanko ćebe u kome je mališa uvijen, ja vidim mali trup bez ruku i nogu. 'To su uradili tvoji Rusi'.

'Ona ne razume', objašnjava mi sovjetski kapetan koji stoji pored. 'Mi smo im doneli socijalizam'.

Njen govor je dirljiv i u njemu nema ulepšavanja. Ali to je deo prepoznatljivog lica Frankfurtskog sajma knjiga, koji se ne sastoji samo od uspešnih brojki – on je i intelektualan forum. Jedna rečenica dobitnice Mirovne nagrade dugo će ostati u sećanju: „Ponekad se pitam zašto sam se uvek iznova spuštala u pakao. Kako bih pronašla ljude.“

Autorke: Aja Bah / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

DW.COM