Sportom protiv ratnih trauma | Mozaik | DW | 07.09.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Sportom protiv ratnih trauma

Izvorno su Paraolimpijske igre utemeljene kao sportska smotra za ratne invalide. Vremenom se njihov karakter promenio, ali i danas ima ratnih veterana u mnogim reprezentacijama.

Kada Dominika Bizimanu pitaju da li je on Tutsi ili Hutu, njegovo inače veselo lice se smrkne. „Za moju decu sam ja Ruanđanin“, kaže. „Mi se više ne delimo na Tutsije i Hutue. Mi smo jedan narod, govorimo isti jezik, imamo istu kulturu.“ Bizimana (36) je šef Paraolimpijskog odbora svoje zemlje i najstariji član ruandske reprezentacije u sedećoj odbojci. Ona, doduše, nije osvojila ni jedan set u Londonu, ali ipak može da se smatra jednim od velikih moralnih pobednika ovih igara za Paraolimpijce. U njoj su, naime, dvadesetak godina nakon teškog masakra koji su Hutui izvršili nad Tutsijima, zajedno nastupili pripadnici obe, nekada zaraćene etničke grupe.

Bizimana, kome je nagazna mina odnela nogu, je Tutsi. On za sukob u svojoj zemlji nikada ne kaže „građanski rat“ već „ono što se dogodilo“. „Izgubio sam levu nogu. Bio sam vojnik i izbeglica“, tužno priča. Njegov najbolji prijatelj u ekipi je danas Žan Rukonda – Hutu, koji se borio na protivničkoj strani. Godine 1994. pripadnici Hutua su za 100 dana poubijali tri-četvrtine manjinskih Tutsija. Pritom je poginulo oko milion ljudi.

Superzvezde i ambasadori svoje zemlje

Trening ruandske reprezentacije u jednoj sali u Kigali

Trening ruandske reprezentacije u jednoj sali u Kigali

Ruandski odbojkaši-paraolimpijci nisu osvojili samo srca gledalaca u Londonu već su postali i zvezde u sopstvenoj zemlji. „Svako ko je u Ruandi imao mogućnost za to, gledao je Paraolimpijske igre. Te igre su za nas i bez osvojene medalje bile raj na zemlji. I sada važimo kao superzvezde“, priča Bizimana. „Mi smo u Londonu bili sportisti, ali pre svega ambasadori, model za saradnju ljudi u Ruandi. Mnogi ljudi ne znaju ništa o Ruandi. Oni misle da tamo još vladaju prilike kao 1994. Ali mi smo danas zemlja koja živi u jedinstvu i to jedna od najbezbednijih u Africi.“

Ruandski odbojkaši došli su na Paraolimpijske igre u Londonu s još jednim ciljem: da poprave položaj osoba s invaliditetom u svojoj domovini. U Ruandi živi više stotina hiljada ljudi koji su u ratnim sukobima izgubili ekstremitete.

Invalidi u Ruandi su u mnogo težem položaju od onih u Nemačkoj ili drugim zapadnoevropskim zemljama. Veruje se da još ima roditelja koji ubijaju novorođenčad kada shvate da su hendikepirana. Još ima škola koje ne žele da prime decu s invaliditetom. Paraolimpijski odbor Ruande želi da ljude s nekom vrstom hendikepa učini vidljivijim i već sada su impulse tog koncepta preuzele i susedne zemlje: Uganda, Burundi i Demokratska Republika Kongo.

Veterani iz Iraka, Avganistana, sa Balkana...

Paraolimpijske igre osnovane su kao sportska smotra za ratne invalide. Nakon Drugog svetskog rata, vojnici koji su se vratili sa fronta, sportom su jačali svoj imunološki sistem i samopouzdanje. Poslednjih godina, Paraolimpijske igre se sve više vraćaju svojim korenima. Sve češće na njima nastupaju invalidi koji su to postali u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, Iraku, Avganistanu. U reprezentaciji SAD je na igrama u Londonu 20 nekadašnjih vojnika ranjenih u Avganistanu i Iraku. Velika Britanija je na Igre poslala osam bivših vojnika. U te dve zemlje postoje skupi podsticajni programi koji se realizuju u saradnji sa udruženjima ratnih veterana.

U Ruandi pak postoje samo tri veća sportska centra za trening, a reprezentacija u sedećoj odbojci retko trenira zajedno. A i onda kada se to dogodi, igra se na tvrdom betonu, u pesku ili na travi. Trener ruandske reprezentacije, Holanđanin Piter Kareman, u svojoj domovini je pre toga trenirao i hendikepirane i nehendikepirane odbojkaše. Taj IT-menadžer slučajno je saznao za „posao“ u ruandskom olimpijskom timu i odlučio da ga radi bez novčane naknade. Od svojih igrača u Londonu traži disciplinu, ali nju je, kaže, teško održavati na visokom nivou: „Mnogo toga im odvlači pažnju. Fascinirani su - gradom, paraolimpijskim selom, slobodama svih vrsta. U Ruandi ponekad nedeljama ne dobiju pravi obrok. Ovde im je sva hrana besplatna.“

Ruanda je prvi put nastupila na Paraolimpijskim igrama 2000. godine u Sidneju s jednim plivačem. U Londonu već 14 sportista brani boje Ruande. Kapetan odbojkaškog tima Emile Vuningabo se već raduje sledećim igrama, u Rio de Žaneiru: „Želim da nastupim na najmanje tri Paraolimpijade. Naša zemlja se razvija - kao i naša ekipa.“

Autori: Roni Blaške / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković