Sport kao lek u borbi protiv raka
4. februar 2020.
DW: Gospodine Bloh, na kojim područjima Vi i Vaše kolege istražujete kada je u pitanju rak?
Vilhelm Bloh: Četiri od deset grupa ovde na institutu bave se temom sporta i raka. Upravo radimo na jednom velikom EU-projektu koji se bavi terapijama s visokointenzivnim intervalnim treningom kod žena koje boluju od raka dojke. Želimo da pronađemo nove primene i otkrijemo što se zapravo događa u telu kada se bavimo sportom. Istražujemo to da li sport utiče na tok bolesti i terapiju. Taj odnos je poslednjih godina dospeo u centar pažnje.
Kako se do sada odnosilo prema tome?
Kada smo 2007. započeli s istraživanjem, bili smo usredsređeni na propratne pojave i njihovo suzbijanje. No vremenom se ispostavilo da telesna aktivnost može više da pomogne nego samo kod propratnih pojava.
U kojoj meri?
S jedne strane, tu je prevencija. Sportista sam po sebi čini nešto kako bi smanjio rizik od raka. S druge strane, primećujemo da sport pomaže pri rehabilitaciji. Trenutno je u centru pažnje sport koji ide uz terapiju kako bi se pojačali njeni efekti.
Šta se događa u telu kada se neki pacijent koji je oboleo od raka bavi sportom?
Kroz sport se u telu pokreću procesi koji pomažu u borbi protiv tumora. Sportom se ne može izlečiti rak, ali kroz sport telo dovodimo u situaciju da se bolje suoči sa rakom ili da bolje prihvati terapiju. Centralni mehanizam jeste jačanje imunog sistema. Svaka fizička aktivnost pokreće u telu nešto poput stresa za imuni sistem, telo je tada spremnije za veće izazove. Tako dolazi do procesa koji imaju direktni uticaj na rak.
Kako to konkretno izgleda?
Primer na kojem smo najviše istraživali jesu prirodne ubilačke ili NK-ćelije. One prepoznaju ćelije tumora, napadaju ih i mogu da ih unište. Te ćelije-ubice mogu da budu različito aktivne, a njihova aktivnost raste kod utreniranih osoba i nakon fizičke aktivnosti. Ali ima i drugih ćelija koje igraju određenu ulogu kod raka i reaguju slično.
Koliko su aktivne te prirodno ćelije-ubice?
Polazimo od toga da je naše telo svakodnevno preplavljeno zloćudnim ćelijama. Telo, na sreću, može s tim problemom da se nosi. Ali u jednom trenutku to prestane da funkcioniše i negde u telu počinju da se stvaraju tumorna gnezda. Ona mogu godinama da miruju, ali tumor odjednom počinje da raste. Ta opasnost postoji u svakom trenutku. Kada postoje predispozicije, onda ni sport ne može da pomogne – na primer kod raka kože. Ali sport može manje slučajeve da uspori. To je veliki pomak za samog pacijenta. Pitanje je: koliko može da se smanji rizik od oboljenja?
Kako bi trebala da izgleda sportska aktivnost sprečava rak?
Kada nedeljno hodate šest sati, time smanjujete rizik od raka debelog creva za 40 odsto ili od rak prostate za 25 do 30 procenata. Tako je i kod raka dojke. Kod raka debelog creva situacija se poboljšava pravilnom ishranom, a opet pogoršava kod prekomerne težine.
Kod kojih vrsta raka sport ne pomaže?
Kod nekoliko vrsta, poput raka rektuma, gde nismo uočili nikakve efekte. Kod raka pluća efekat je veoma mali. Kod pušenja je rizik od oboljevanja mnogo veći od pozitivnog efekta koji donosi sport. No u principu se može reći da se svaka vrsta raka može preventivno suočiti s pojačanom fizičkom aktivnošću.
Kako sport pomaže terapiji?
Stimulacija imunog sistema ima odlučujuću ulogu. Ako se pravilno bavi sportom, poboljšava se opšte telesno stanje pacijenta. Pacijent koji je u dobroj kondiciji može da podnese i više terapije. Pacijent u slaboj kondiciji mora recimo da prekine hemoterapiju, jer to fizički ne može da podnese. Time se povećava opasnost da terapija ne uspe. U međuvremenu polazimo od toga da je kod pacijenata koji boluju od karcinoma fizička aktivnost zapravo obavezna.
Znači, što više sporta to bolje?
Činjenica je da profesionalni sportisti mogu da izdrže mnogo intenzivnije i obilnije terapije.
Koji sportovi su najbolji, oni kod kojih dobijamo kondiciju ili oni kod kojih povećavamo mišićnu masu?
Naša istraživanja nas za sada nisu dovela toliko daleko da možemo da damo odgovor na to pitanje. Najbolja je kombinacija s intenzivnim intervalima. Povećanje mišićne mase je važno, jer se tokom terapije ona gubi. Sport može da se primenjuje i dozira kao lek.
Vilhelm Bloh je šef Instituta za istraživanje krvotoka i sportske medicine na uglednoj Visokoj školi za sport u Kelnu. Njegovo posebno područje rada je praćenje prilagođavanja ćelija fizičkoj aktivnosti.