Sporne mere vlade protiv nestašica u prodavnicama

Raspoloženje Rodolfa Kortilje je negde ispod tačke apsolutne nule. Kaže nam da je čuo da će danas u prodavnici da bude putera, pa je ustao u četiri ujutro da stane u red. Ali nešto pre deset je odustao, a da nije bio ni blizu vrata prodavnice. Do tada ne samo da je prodat sav puter, već i sve ostalo što je stiglo. Pa ni to nije kraj: kad se vratio kući, otkrio je da je opet nestalo struje u kvartu.

I tako skoro svaki dan. Kortilju je bolje ništa i ne pitati, bes samo pršti iz njega: „Nema ničega što bi moglo da se kupi, svuda samo beskonačni redovi“, žali se 60-godišnjak iz Havane. U obližnjem trgovačkom centru za kubanske pezose mogu da se kupe samo sapun i deterdžent. „Valjda da bar budemo čisti, kad već nemamo šta da jedemo“, dodaje zajedljivo Rodolf Kortilja – a naravno da smo mu za ovaj izveštaj ime promenili.

-pročitajte još: SAD: Kako se približiti Latinskoj Americi?

Dva pileta i dva pakovanja jaja

Kuba je još pre dve godine ukinula svoje „konvertibilne pezose“ i dozvolila trgovinu „pravim“ devizama. Nekim Kubancima stižu dolari od rodbine iz inostranstva kojima oni onda mogu da kupuju u „deviznim prodavnicama“. Ali Kortilja nema takve rođake, pa nema ni takve prihode. A roba koja se prodaje u „deviznim prodavnicama“ stiže onda na crno tržište – po paprenim cenama: „Piletina košta hiljadu pezosa, pakovanje jaja 800, 900 pezosa. Ko to može da plati?“

Koritljina porodica sigurno ne može – i to iako mu je ćerka lekar, a sin docent na univerzitetu. Ali ćerkina plata je negde oko 5.000 pezosa, sin zarađuje oko 4.000, a njegova supruga, državna službenica, mesečno dobija oko 2.800 pezosa. „S čitavom mesečnom platom mog sina možemo da kupimo dva pakovanja piletine i dva pakovanja jaja. Zamislite!“

Da bi se opisala situacija na Kubi već decenijama je potrebna neka druga, mnogo žešća reč od reči „kriza“. To je već „kolaps“ – i privrede i snabdevanja. A sad je tu još i energetska kriza. Kuba, naime, do električne energije uglavnom dolazi iz termoelektrana koje je dobila još u vreme socijalističkog bratstva sa Sovjetskim Savezom. To znači da su one ne samo žalosno neefikasne, već i u stanju raspada. Hitno im je potreban popravak, ali čak i kad ima goriva – nema delova. A ni novca za delove.

Ruše se dogme komunističkog režima

U Kubu su još nekako i kapale devize od turista, ali onda je došla korona, pa i turista više nije bilo. Devize su stizale i od brojnih medicinskih misija, ali i to je prestalo. Povrh svega, i Sjedinjene Države vratile su se na režim oštrih sankcija, tako da su nestali bilo kakvi spomena vredni devizni prihodi.

-pročitajte još: Kuba u krizi: drugi pomažu - SAD uvode nove sankcije

Vlada Kube zato nije imala drugog izbora nego da prekrši tabu kojeg se držala još od revolucije: sad je dozvoljeno i privatnicima – a što je još važnije i stranim investitorima – da drže prodavnice, kako u veletrgovini, tako i u prodaji na malo. To znači da i strani trgovački lanci mogu da otvaraju prodavnice na Kubi, a otvorena je i mogućnost formiranja tzv. „međunarodnih ekonomskih udruženja“ u kojima je sav kapital u rukama stranaca.

Država se nada da će na taj način ipak nešto moći da uradi protiv katastrofalne situacije sa snabdevanjem stanovništva. U tom propisu, međutim, ima još nejasnoća – pogotovo kad je reč o staroj boljci sličnih inicijativa u komunističkim režimima: gde sme da odlazi dobit od takvih ulaganja?

Ekonomista Rikardo Tores poreklom sa Kube koji predaje na univerzitetu u Vašingtonu, tu meru Havane ocenjuje kao „brzopleti pokušaj da se ublaže i opšta ekonomska kriza i inflacija i nestašica proizvoda svih vrsta“. Ali, dodaje, i takva kakva je, ta mera je ipak „u određenom smislu korak u pravom smeru“.

Samo predstava za građane?

Vlada je najavila da će dozvole za takve prodavnice dobiti najpre one kompanije koje su se pokazale kao „lojalne“ Kubi. Tu međutim postoji veliki problem: Kuba je već sada veoma zadužena upravo kod kompanija koje posluju u toj zemlji. Tores ipak smatra da sve to ima smisla: „Firme koje tamo posluju već poznaju probleme tržišta Kube, što znači da su silom prilika već naučile da žive s njima. Osim toga, učešće u programu privatizacije prodavnica može da im pomogne da konačno naplate svoja potraživanja.“

Za kubanskog ekonomistu Omara Everlenja Pereza, na taj način se ne rešava hroničan problem – odnosno to kako da firme „izvuku“ dobit? „Kako da se isplati novo ulaganje kad niko nije sto posto siguran da će i biti plaćen“, pita ekonomista. A tu je, podseća, i američka ekonomska blokada: „U državi koja je pod blokadom Sjedinjenih Država, ne može da bude aktivna svaka firma, jer se izlaže opasnosti da i sama zbog toga bude sankcionisana.“

Sve u svemu, čak i da trgovački lanci dođu na Kubu, Perez ne veruje da će to biti dovoljno da se poboljša sistemski problem sa snabdevanjem u zemlji. Ipak, priznaje da je i to bolje nego ništa: „To je samo još jedan korak na veoma dugom putu.“

I jedan nemački preduzetnik koji bi radije da ostane ostao anoniman, a čija firma već duže vreme posluje na Kubi, kaže nam da će im nove mere donekle olakšati život, ali, dodaje, još ima i mnogo nejasnoća. Do sada su morali da se snalaze i da svoje proizvode, iako su već prisutni u zemlji, Kubancima prodaju preko interneta. Sada će moći da otvore i prodavnicu, ali kako će sve to da funkcioniše, naročito kada je reč o načinu plaćanja, to mu još nije sasvim jasno. Zato je njegov utisak ovakav: „Verojatno vlada želi samo da pokaže da se nekako ide napred.“

Država kao zelenaš

Kuba je prošle nedelje ponovo najavila velike promene u svojem poslovanju s novcem: ponovo će biti otvoreno državno tržište devizama – i to ne samo za privredne subjekte, već i za građane. Drugim rečima, kubanski pezos se proglašava „konvertibilnim“, ali po kursu koji nema blage veze sa „zvaničnim“.

Početkom 2021. Kuba je, naime, obustavila tržište devizama, ukinula svoj „konvertibilni pezos“ i proglasila fiksni kurs od 24 pezosa za jedan američki dolar. Za privredne subjekte to je još uvek na snazi. I kao što uvek biva, to je samo otvorilo vrata trgovini na crno, a dolar sada može da se kupi za oko 140 pezosa.

Pa ni nova trgovina devizama nije daleko od tog zelenaškog kursa: država će dolar da prodaje za 120 pezosa – drugim rečima, za mesečnu platu lekara, ćerka našeg prvog sagovornika moći će da kupi nešto malo više od 40 američka dolara. Pa i tu postoje ograničenja: građani će smeti da kupe najviše do 100 američkih dolara.

Kubanski ekonomista Perez tu međutim uočava problem: „Država Kuba uopšte nema dolare koje bi mogla da prodaje! Tu, dakle, sve zavisi koliko će dolara uspeti da skupi da bi ih prodala“.

Sve u svemu, i to je još jedna mera tipična za ekonomiju Kube koja je odavno u ruševinama: „I to je dobra ideja, ali sve one završavaju u praznoj vreći. Ni to neće dovesti do nekakvog poboljšanja i gušenja inflacije na Kubi“, zaključuje Perez.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.