Spoljna politika je za nemačkog kancelara važnija nego ikad

Portparol nemačkog ministra spoljnih poslova Johanesa Vadefula (CDU), Martin Gize, bio je dobro pripremljen za pitanje: kada je poslednji put neki nemački kancelar otvorio godišnji redovni sastanak u Berlinu svih 230 nemačkih ambasadora iz celog sveta? To je događaj koji je u suštini rutina, ali koji je kancelar sada lično podigao na viši nivo svojom podužim govorom? Dakle, kada je poslednji put održan sastanak ambasadora uz prisustvo kancelara? Gize kaže: „To seže vrlo daleko u prošlost. Konsultovao sam se s kolegama i morali smo da pogledamo duboko u istoriju. Jedini put kada je neki kancelar otvorio ovu konferenciju bilo je 2000. godine – tadašnji kancelar Gerhard Šreder.“

A sada dakle i Fridrih Merc. Posle 25 godina. Može se reći da se svet otada dramatično promenio. U ponedeljak je kancelar, na početku višednevne konferencije u Ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu, održao gotovo programski govor o budućem značaju nemačke spoljne politike. Uz to je razgovarao sa ambasadorima i u zatvorenom delu sastanka, što je takođe prilično neuobičajeno.

Merc: „Novi sistemski sukob“

U svom govoru Merc je oslikao sliku svetskog poretka u kojem se gotovo svakodnevno menjaju dosadašnje čvrste pretpostavke: „Ono što smo nazivali liberalnim svetskim poretkom sada je pod pritiskom s mnogih strana, čak i unutar političkog Zapada. Novi sistemski sukob već je izbio između liberalnih demokratija i osovine autokratija, koje otvoreno traže takmičenje s našom demokratijom.“ Pod „osovinom autokratija“, Merc pre svega misli na Kinu i Rusiju.

Dugo se, smatra kancelar, Nemačka samozadovoljno oslanjala na varljivu sigurnost da je globalni potresi ne mogu pogoditi. To je dovelo do stava „da se ne moramo baviti ratovima tamo negde, niti agresorima i onima koji krše pravila“. Taj stav, kako kaže, zadovoljava jedno gotovo izolacionističko osećanje u društvu. „Ali Nemačka nije ostrvo, čak i ako volimo da kažemo da smo okruženi prijateljima.“

Spoljna politika kao politika interesa

Za kancelara Fridriha Merca to znači sledeće: spoljna politika više nije hobi nekolicine političara koji su se za to specijalizovali, kao što je to bio slučaj godinama do sada. Spoljna politika je osnova za sve oblasti politike, a posebno za privredu. I to je pre svega politika interesa: Nemačka zauzima pozicije na međunarodnoj sceni koje pre svega koriste prodajnim tržištima nemačke izvozno orijentisane privrede.

Nemačka mora da bude više prisutna, mora da igra jaču ulogu, kaže Merc: „To je odgovornost koja nam, kao ekonomski najjačoj zemlji na ovom kontinentu, ne pripada slučajno, niti je preuzimamo iz pozicije nadmoći ili oholosti. Ona za nas proizlazi iz geostrateškog položaja zemlje. To je odgovornost koju moramo da prihvatimo – u sopstvenom, ali i u interesu naših evropskih suseda i kompletne Evropske unije.“

SPD podržava kurs kancelara

Novog nemačkog kancelara od početka njegovog mandata često nazivaju „spoljni kancelar“. Pojavljivao se na gotovo svim međunarodnim skupovima – kod američkog predsednika Donalda Trampa u Vašingtonu, na brojnim sastancima s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom, na samitu NATO. Kritičari su mu prebacivali da zbog toga zapostavlja unutrašnju politiku.

Ali u koalicionom partneru, Socijaldemokratskoj partiji Nemačke (SPD), takav fokus na spoljnu politiku nailazi na odobravanje. Adis Ahmetović, portparol SPD-a za spoljnu politiku, za DW kaže: „Sukoba u svetu svakako ne nedostaje, i zato je dobro kada parlament ima direktnu vezu i sa kancelarom, kako bi zajedno skicirali smernice politike – vlada i parlament. A to sada u vladi, moram da kažem, funkcioniše veoma dobro.“

Išinger: „Nemačkoj se često zamera nedostatak hrabrosti“

Šta novi kurs znači za 230 ambasadora? Kako će se doživljavati Nemačka koja se više uključuje, koja je sve prisutnija i koja više „nije ostrvo“, kako to Merc kaže?

Volfgang Išinger, bivši ambasador u SAD i Velikoj Britaniji i dugogodišnji šef Minhenske bezbednosne konferencije (MSC), za DW kaže: „Može biti da Nemačka sebe često doživljava kao zemlju pogođenu krizama. Ali ta slika ne mora nužno da se poklapa s percepcijom Nemačke u svetu. Spolja gledano mi smo izuzetno stabilna i bogata zemlja. Ono što, međutim, u inostranstvu sve više upada u oči jeste nedostatak hrabrosti i nedostatak spremnosti na inovacije u Nemačkoj. Tu je naša reputacija načeta, i za to smo sami krivi.“

Ako sada fokus nemačke spoljne politike manje bude na zaštiti ljudskih prava, kao što je to bilo kod bivše ministarke iz redova Zelenih Analene Berbok, a više na racionalnoj zaštiti interesa Nemačke kao privredne nacije, to zapravo za nemačke diplomate širom sveta i nije ništa novo.

Išinger zaključuje: „Rad nemačkih diplomatskih predstavništava se time ne menja mnogo. Diplomatija je oduvek bila i ostaje vrednosno zasnovana promocija naših nacionalnih interesa. Čak i ako se kontekst menja, suština diplomatskog rada ostaje ista.“ Čak i ako novi kancelar možda češće posegne za telefonom nego onaj stari.