Split - lepotica sa trulim zubima

„Teške teme“, zakukala su trojica TBF-ovaca Mladen Badovinac, Saša Antić i Luka Barbić dok sede na žegi podnevnog sunca pred ruševnim zdanjem nekadašnjeg vojnog odmarališta Duilovo, a kasnije doma ratnih izbeglica. Pred nama se ljeskalo more, a napušteno kupalište koje pamti mnogo bolja, ali i mnogo gora vremena, samo koji kilometar od slavne splitske Rive, zaista se činilo kao savršena kulisom za pitanja sa kojima smo došli u Split.

Tamo nas je odveo multimedijalni projekt DW pod naslovom „Čežnja za Evropom“, u okviru kojeg naša kuća želi da predstavi zemlje koje po mnogo čemu jesu deo evropskog kulturnog prostora, ali i po mnogo čemu za njom još kaskaju. Činilo nam se da je Split pravo mesto za to – grad bogate mediteranske tradicije, južnjačke vedrine, ponosnih ljudi i znamenitosti svetskoga glasa s jedne strane, ali i velikih privrednih i socijalnih problema s druge; grad o kojem se već dugo vremena govori kao o „gradu slučaju“.

„Split je dobar lakmus papir“

„Split nije posebniji od drugih gradova nego je možda veći apsurd što ima toliko problema, što je toliko zaostao“, kaže frontmen TBF-a Mladen Badovinac: „Propala mu je industrija, a drugi je grad po veličini u Hrvatskoj. Nekada je bio ozbiljno mediteransko središte, pa je utoliko to apsurdnije i frustracija je jača - jer je više izgubio. Oni koji znaju kako je to pre funkcionisalo, kada o tome promisle, mogu samo da budu u teškoj depresiji kad sagledaju kako se danas razvija.“

Split je zato, smatra Badovinac, dobar lakmus-papir za ono što se događa u celoj Hrvatskoj: „Uvek su ovde strasti usijanije i nekako se življe manifestuje bilo kakav problem.“

Skladište trgovine, turizma i šverca

„Glavni krivac“ za tekstove zbog kojih mnogi vole TBF, Saša Antić, pak veruje da je veliki problem Splita to što je „potpuno zanemaran kao grad“, što je izgubio svoj urbani identitet: „Mislim da je rat bio iskorišćen da se ljudima ispere mozak, kao jedna propagandna materija koja je u Splitu odradila to da na vlast dođu siledžije - jednostavno je izbrisano sve ono dobro od pre, instalirane su neke nove vrednosti koje su bile pod maskom velikog domoljublja, a zapravo je to bio lični interes, za sebe i svoje bližnje – rodbinu ili stranku.“

Pokušalo se da se gradi od nekih novih temelja, kaže Antić: „Mi još uvek svi zajedno ne možemo da se složimo da li je Tuđman bio neki veliki državnik i otac domovine ili je bio jedan lik koji je u stvari skoro bio diktator, koji je sprovodio neku svoju samovolju, koji je bio veoma udaljen od stvarnosti i pokušavao da ostvari neku svoju viziju, ne znam čega.“

„Na kraju smo“, pomalo rezignirano zaključuje Antić, „postali skladište za trgovinu, šverc… Industrija je ubijena – ostali smo na švercu i turizmu, a banke tu profitiraju. Glupo je to pojednostavljivati, ali 20 godina je prošlo, neke stvari su sada jasnije, ali u svemu tome mi još kaskamo za svetom 20 godina.“

Hroničari, a ne revolucionari

Kritika koja odlikuje tekstove pesama TBF-a ugodno je osveženje u javnom i medijskom prostoru Hrvatske u kojem čovek često ima osećaj da se o važnim temama ili ne govori dovoljno ili ne na pravi način. Članovi popularnog splitskog benda nisu međutim preterano srećni kada ih etiketiraju kao buntovnike i Mesije. „Buntovnik si jer se zalažeš za istinu, pravdu i ljubav. To pokazuje koliko je sve u stvari naopako“, primećuje Saša.

„Nikad se nismo voleli da se smatramo revolucionarima koji će pozivati ljude na barikade", kaže Luka, a Mladen dodaje: „Više smo krenuli, a tako je i dan-danas, kao dnevnik, kao neki nezavisni medij koji će ispričati priču koja se ne priča u mejnstrim medijima i za koju mislimo da je realnija. I to ne s nekim soljenjem pameti, nego sa željom da se neki problem ne trpa pod tepih nego da se o njemu razgovara ne bi li se rešio zajedničkim naporima.“

Kako objašnjavaju svoj uspeh u zemlji u kojoj inače lake note i još lakši tekstovi visoko kotiraju? „To je ono što se kaže – tiha većina. Oni koji ne izlaze na izbore. Jer kad pogledamo izborne statistike, one se bave ljudima koji su izašli na izbore – a njih bude najviše 40 odsto. Dobar deo mladih nije briga jer su mladi, to je razumljivo, a ovi ostali su razočarani ili apatični ili apolitični, što je isto razumljivo, jer su iskorišćeni, izmanipulisani, jer im je dosta svega.“

„Dijalog je postao civiliziraniji, smisleniji“

Kada čovek sluša TBF-ovce kako ne bez gorčine pričaju o društvu koje ih okružuje i vremenu u kojemu žive, mogao bi da pomisli da ni oni ne gaje neku posebnu veru da se mogu ispraviti „krive Drine“ u hrvatskom društvu. Mladen tako rezignirano kaže da je čovek sebičan i da je on lično odustao od nekih vizija. Shvatili su, kaže Saša, da je svaki sistem totalitarizam i da ispire ljudima mozgove, ubija slobode, koristeći se raznim načinima – od rata do medija. Žive, kažu svi zajedno, u nekom svom filmu i srećni su što su sve ove godine s njim tako uspešno „brodili“.

I iako ni oni više nisu, kako bi Mladen rekao, sveži kao rosa, i iako kritički gledaju na ono što se događa oko njih, iz njih još uvek zrači „zdravi đir“. To se vidi u načinu na koji razmišljaju o svome gradu, kad ih čovjek zamoli da slože fotogaleriju mesta koja bi predstavila njihov Split, Split danas. Način na koji odgovaraju na pitanja – uvek s dozom zdravog, simpatičnog humora – nikad sa arogancijom i nihilizmom. Tako će Saša reći da se, kad pogledamo sve zajedno u protekle dve decenije, „razvijamo civilizacijski“:

„Dijalog je postao civiliziraniji, smisleniji, menja se klima. Devedesetih i kasnije, završetkom Sanadera, to je nasilje bilo u politici, taj dijalog, odnos, bahatost HDZ-a s kojom su ljudima jednostavno zatvarali usta. Tada nije bilo dijaloga. U međuvremenu raste generacija klinaca koji su odrasli u takvom okruženju, to nasilje se preliva sa simboličnog nivoa na ulicu, uz druge probleme, ali mislim da idemo negde naprijed.“ I dodaje s onom tipičnom TBF-ovskom finom ironijom: „I uvek možemo da se tešimo da je u Srbiji gore. Eto, oni su sada izabrali Nikolića.“

„Treba se vratiti ideji“

Kako dalje? Kojim putem bi trebalo da krene Hrvatska sada kada joj se smeši članstvo u Evropskoj uniji? „Recimo, da Švajcarska da otkaz ili ode u penziju, i onda da mi postanemo Švajcarska“, kaže Mladen, što izaziva smeh svih prisutnih. Ali znaju oni to i ozbiljnije… „Postoji to nešto u ljudskoj prirodi“, kaže Saša, svi vole da se grupiraju, tako da se sve svodi na to da većina ljudi zamišlja ulazak u EU tako što ćemo tu dobiti neku lovu i očekuje da će se poboljšati standard. OK, može se to dogoditi, ali može onda brzo i da propadne. Ako nemaš neki unutrašnji motiv da svet napraviš boljim, onda to nema smisla.“ U tom smislu on smatra da se treba vratiti ideji, a ideja je, kaže, da je to put ka svetskom miru, a ne da kafa i hleb budu jeftiniji: „Ja u tom smislu nemam ništa protiv jedne svetske vlade, jedne svetske valute, ali da su načela istina, pravda i ljubav.“

Koje su im vrednosti važne, pitamo ih na kraju. Šta žele da se prioritetno popravi u društvu u kojemu bi trebala da odrastaju njihova deca? „Tolerancija, nenasilje, dijalog, zajedništvo u nekim naporima da se zaustavi ovo ludilo, ovaj sistem koji uništava planetu, da se malo diše, da se stane. Vrtimo se kao hrčci u kolu i ako staneš, ispašćeš i polomićeš se“, kaže Saša. „Da se podstiče možda nauka više u nekom smislu očuvanja planete jer smo je dosta zagadili, a uništimo li je, nećemo je više imati, nestaće“, dodaje Mladen. Ono najvažnije sam zaboravio, kaže Saša nakon što smo ugasili kamere i mikrofone – „da se ljudi 'odstraste', jer je na ovim prostorima previše strasti, i pozitivnih i negativnih, a to nije dobro.“

Autorka: Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković