Spasiti Evropu (da ne prođe kao Jugoslavija)

Postoji samo jedna kriza koju čine međusobno duboko povezane krize svetskog sistema. Ta kriza ima tri izvora, nastala još pre 40 godina, ranih sedamdesetih, na kraju perioda koji ponekad nazivamo „zlatnim dobom“ i koji je počeo odmah nakon Drugog svetskog rata.

Prvi od ta tri izvora ogleda se u porastu realnih troškova resursa koje koristimo – od energije i svega za šta koristimo energiju. Taj problem najpre se pojavio sedamdesetih godina, a onda se kasnije vratio, nakon što je bio odložen zbog novih otkrića, geopolitičke situacije i finansijske moći zapadnih zemalja, koje su zbog dužničkih kriza u ostatku sveta stvarale efekat suzbijanja potražnje za tim osnovnim resursima. Međutim, cena energije sada je otprilike duplo veća nego što je bila pre desetak godina, a budućnost po tom pitanju je neizvesna. S obzirom na to da se suočavamo sa klimatskim promenama i da počinjemo da plaćamo cenu za te promene, taj problem postaće još komplikovaniji.

Drugi problem na koji bih da ukažem jeste problem tehničkih promena i njihov specifični karakter koji se umnogome razlikuje u današnje vreme u odnosu na raniji period. Ako pogledate digitalnu revoluciju i globalizaciju, olakšavanje transnacionalne proizvodnje i donekle i „outsourcing“ usluga, videćete da živimo u eri u kojoj tehnologija radikalno štedi rad. Tehnologija zamenjuje radnike. Bez preterivanja možemo reći da su računari i računarske tehnologije sada za radnika isto što je pre jednog veka bio motor sa unutrašnjim sagorevanjem za konja.

Neoliberalna ideologija

Treći veliki izvor problema o kome govorimo ideološke je prirode. Problem je u neoliberalnoj ideji po kojoj tržišta mogu da funkcionišu samostalno a da se ne uruše. Ta ideja primenjena je pre svega na polju finansija. To je velika iluzija poslednjih generacija. Ona neguje ekonomski rast koji je suštinski nestabilan i neodrživ. Zašto? Zato što je baziran na opadanju standarda prilikom davanja pozajmica i na njihovom lošem kontrolisanju. Najprostije rečeno, sistem je bio baziran na finansijskoj prevari, na najmasovnijem talasu finansijske prevare ikada viđene. To se ispostavilo kao tačno u slučaju stambenih kredita u SAD i u slučaju kreditiranja javnog sektora na primeru Grčke. Činjenica da je Grčka imala slab javni sektor i slab poreski sistem nije bila državna tajna pre krize. To je podjednako važi i za komercijalne kredite u Irskoj i stambene u Španiji. Jednostavno – moralo se otići tamo i posmatrati šta se dešava.

Kada je prevara dostigla takav obim da više nije mogla biti sakrivena, nastala je panika i došlo je do kolapsa. To se desilo i u SAD i u Evropi, a šteta koja je nastala na finansijskoj strukturi suštinski je nepopravljiva. Na oba kontinenta izgubljeni su milioni radnih mesta. To je bila kolateralna šteta.

Svako za sebe?

Problemi nisu nestali. Potrebno je da se zapitamo kako ćemo da se nosimo s njima. U suštini to je pitanje izbora između dva principa: svi zajedno ili svako za sebe?

Često se kaže da SAD imaju fleksibilno tržište rada. Međutim, u SAD realne zarade nisu u krizi. Naprotiv, u prvoj godini su porasle. Ali tržišta rada se nisu prilagodila i zaposlenost nije ponovo porasla. Stepen zaposlenosti sada je pet procenata manji nego pre deset godina.

U SAD smo imali jedan efektivan sistem javne razmene plaćanja koja je naglo porasla u toku krize. Osiguranje za nezaposlene, prevremeno penzionisanje u okviru socijalnog osiguranja, program za invalide, niže naplate poreza i povrh svega ekspanzioni paket, stimulativni paket, Kejnzijanizam (mešovita privreda uz važnu ulogu vlade i javnog sektora) koji je otpočeo 2009. godine. Sve to sprečilo je pad prihoda i sačuvalo životni standard.

U severnoj Evropi postoje veoma jake nacionalne institucije koje su izgrađene na tradicionalnom sistemu socijalne solidarnosti i bezbednosti. To je presudna tradicija svakog uspešnog društva u modernom svetu – sposobnost da se reaguje na krizu. Ali to nije slučaj sa kontinentalnim institucijama koje su izgrađene kasnije i u neko drugo vreme. Te neoliberalne institucije izgrađene su na idejama koje su u velikom meri dolazile iz SAD. Evropa je prihvatila te ideje i sada za to plaća.

Pre nekoliko godina Nemačka je čak u svoj osnovni zakon uvela tzv. kočnicu za dugove – izbalansiran budžet. Ali taj princip se ne primenjuje u vremenima teške ekonomske krize. Šta to znači? To je najvišim zakonom predviđena mogućnost da će teških ekonomskih kriza uvek biti. Može li išta biti apsurdnije od toga?

Diskfunkcionalna Evropa

Međutim, evropska politika nameće nefunkcionalno oštre mere štednje dužnicima koji dug ne mogu da otplate i koji ne mogu da pobegnu od svojih dugova. Evropski lideri to pravdaju konfuznim izjavama o suficitima i deficitima. U suštini, u ekonomiji, deficit i suficit predstavljaju samo različite strane iste stvari. Ne možete da izbrišete deficit, a da takođe istovremeno ne izbrišete i suficit.

Sada su i u SAD ugrožene osnovne institucije. Imamo tzv. „fiskalne litice“, izmišljenu krizu, reakciona sredstva koja primoravaju na rezove u programima koji su preživeli 30 godina reganizma – rezove u socijalnom i zdravstvenom sistemu, kao i na drugim poljima javnih rashoda. Moramo da bijemo i te bitke.

Ali Evropa, a posebno Nemačka, ima mnogo teži zadatak. Kako se situacija pogoršava, tako Evropa ide od zastoja do zastoja, od lažne uverenosti do lažne uverenosti. Na kraju će se možda žrtve duga pobuniti, ali njima nedostaje moralna snaga, politička moć i ekonomski kapaciteti da spasu Evropu.

Šta je alternativa? Pre svega mora se početi sa restrukturiranjem dugovanja. „Umereni predlog“ Janisa Varufakisa i Stjuarda Holanda, za koji mislim da je veoma dobra početna pozicija, insistira na tri elementa: zajednički bazen obveznica za potpisnice Mastrihta, zatim, 'nju dil' Evropske investicione banke – program koji bi spojio izazove ekonomske rekonstrukcije sa izazovima koje pred nas postavljaju sve veća potrošnja energije i klimatske promene, I treće, jednostavan, nezavisan bankarski autoritet sa ovlašćenjem da nadgleda i restrukturira ono što je potrebno, uključujući smanjenje i racionalizaciju finansijskog sektora.

Dugoročna rešenja

Evo još nekoliko ideja: evropska penziona unija koja bi osigurala da se ljudi koji su radili čitavog života penzionišu kako treba, po evropskim standardima, a ne u skladu sa proizvodnjom njihovih osiromašenih zemalja. Kasnije bi mogla biti postavljena šema zarada po modelu zarađenih prihoda od poreskih kredita u SAD i možda minimalna zarada na nivou kontinenta. Sve su to staromodna sredstva, laka za sprovođenje, koja pomažu slabim i neefikasnim vladama na periferiji da premoste problem. Ona stabilizuju prihode, zaposlenost i kupovnu moć.

Šta će se desiti ako ne uspemo? Mislim da postoji primer koji se nije tako davno i daleko desio. To je primer Jugoslavije, koja je u svoje vreme bila veoma uspešna zemlja sa srednjim prihodima. Kada se u jednoj naprednoj, razvijenoj zemlji pojavi nasilje, ono se brzo širi i lomovi se ne mogu sagledati. Ako razgovarate sa ljudima u određenim delovima Evrope, posebno u Grčkoj, već možete da osetite zabrinutost koju ste mogli da osetite i u Jugoslaviji početkom devedesetih godina. Stoga dolazimo do zaključka da Evropa mora biti spasena. Ona se neće spasiti sama od sebe.

Džejms K. Galbrajt je profesor na teksaškom univerzitetu u Ostinu. Ovo je skraćena verzija govori na kongresu nemačkog metalskog sindikata (IG Metall) na temu „Promena kursa za dobar život“ u Berlinu, 6. decembra 2012. godine.

Pripremila: Marina Komad
Odgovorni urednik: Ivan Đerković