Solidarnost sa Nigerijom? Rado, ali kako? | Politika | DW | 13.01.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Solidarnost sa Nigerijom? Rado, ali kako?

Devojčice kao atentatori-samoubice, svakodnevno novi masakri. Severoistok Nigerije tone u krvi i čini se da se niko o tome ne brine. Ali krivicu za to snose sami Nigerijci, smatra Tomas Meš.

Očigledno je da su borci Boko Harama u Nigeriji odlučni u tome da pobede u takmičenju za najbrutalniju terorističku grupu na svetu. Oni u svojoj kao mahnitoj želji za ubijanjem haraju kroz sela i gradove. Istovremeno, šalju sve mlađe devojčice u samoubilačke napade. Tokom ovog vikenda je, navodno, jedna desetogodišnja devojčica izvršila samoubilački napad. Neposredno uoči Božića jedna 13-godišnjakinja je s eksplozivom opasanim oko struka takođe izvršila napad.

Tokom proteklih meseci pokazalo se da Boko Haram želi samo da širi strah i trepet. Njihovo viđenje religije je izvitopereno i oni sa pravom verom odavno nemaju ništa. Samoproglašeni „borci za islamsku stvar“ sledbenike mogu da steknu samo još pretnjama ili novcem.

Bez negodovanja zbog terora

Ali nije zastrašujuća samo brutalnost terora. Zastrašujuće je i to što teror nije prouzrokovao negodovanja. Dok u Francuskoj i širom sveta milioni ljudi izlaze na ulice kako bi izrazili prezir prema ubistvima u Parizu, u Nigeriji, i pored hiljada mrtvih, i dalje ćute.

Deutsche Welle Afrika Haussa Thomas Mösch BdT

Tomas Meš, DW

Još gore je sledeće: u Nigeriji nikada nisu održani spomena vredni protesti. Retki aktivisti, koji još uvek svakodnevno demonstriraju u glavnom gradu Abudži tražeći oslobađanje devojčica otetih u aprilu 2014. godine, mala su grupa. Ipak, inicijatori kampanje „Vratite naše devojčice“ (Bring Back Our Girls) su u maju prošle godine doživjeli da se čitav svet sa njima solidariše.

Koga treba podržavati?

To pokazuje da su ljudi u Evropi i Severnoj Americi sasvim spremni da se angažuju znaju za šta i za koga. I sada, nakon napada u Parizu, nemački političari su ukazivali na to da i masakr u Nigeriji zaslužuje pažnju. Mediji o tome izveštavaju redovno. Pa zašto ljudi uprkos tome ne izlaze na ulice?

Jedan razlog mogla bi da bude bespomoćnost, s obzirom na elitu i očigledno veliki deo društva u Nigeriji koji se, čini se, ne interesuje za nasilje u sopstvenoj zemlji. Dok francuski predsednik poziva svoju zemlju i pola sveta na proteste koje on sam predvodi, nigerijski predsednik Gudlak Džonatan se i nakon strašnih napada nesmetano pojavljuje na rođendanskim slavljima i venčanjima. Između toga on šalje izraze saučešća u Pakistan ili Francusku, a o drami na severu svoje zemlje se, ako uopšte, oglašava sa otezanjem.

Pasivno nigerijsko civilno društvo

A nigerijski narod? Čini se da je usled šoka pao u stanje obamrlosti – s pogledom usmerenim ka predsedničkim izborima i nadom se da će se nekako sve promeniti. Osim toga, na društvenim mrežama i u novinama ljudi se međusobno blate. Optužuje se za teror svako ko drugačije veruje ili ko podržava drugog predsedničkog kandidata. Kako se tu može očekivati solidarnost? S kim ili za koga bi ljudi u Berlinu, Njujorku ili Kejptaunu trebalo da izađu na ulice?

Ipak, političari u Evropi i SAD, ali u samoj Africi, takođe deluju bespomoćno kao i nigerijsko civilno društvo. Kamerunski predsednik Pol Bija je, s obzirom na nove terorističke pretnje protiv njegove zemlje, ponovo zatražio međunarodnu pomoć. Susedne zemlje Nigerije, ali i Francuska, SAD, Velika Britanija, pa čak i Kina, više puta su nudile pomoć Abudži. Ipak, SAD su svoju pomoć nigerijskoj vojsci nedavno ponovo smanjile na minimum jer nisu uočile da ona ozbiljno vodi borbu protiv Boko Harama. Susedne zemlje, Niger i Kamerun, očigledno slično vide stanje.

Nigerija, dakle, pre svega sama snosi krivicu ako ne dobija pomoć. To je strašno jer cenu ne plaćaju samo političke elite. Cenu svakodnevno plaća sve veći broj žrtava – hrišćani, muslimani, muškarci, žene, deca.