Solidarnost i raskol

Počelo je veliko prebrojavanje: 30.000 u Lajpcigu, 20.000 u Minhenu, 19.000 Hanoveru, 9.000 u Zarbrikenu – ukupno oko 100.000 ljudi u celoj Nemačkoj i svi solidarni s listom „Šarli ebdo“. Ali i samoprozvani spasioci Evrope rastu. 25.000 ljudi je ove nedelje došlo na „domaći teren“ pokreta Pegida, u Drezden. To je rekord. Ne može se poricati: grupe nemačkih građana suprotstavljene su kao što su to inače samo navijači fudbalskih klubova, velikih rivala. Seme razdora islamista-ubica niče i buja u samom centru nemačkog društva.

Pegida raste, „Je suis Charlie“ takođe!

Opasnost od novog pokreta koji okuplja islamofobne građane je njegova sociološka širina. Nisu to više samo oni koji večito žive u prošlosti, oni koji živciraju svojom paranojom o dominaciji stranaca. Oni koji danas za sebe kažu da žele da spasu Nemačku više nisu ni svima dobro poznati nepopravljivi slučajevi: neonacisti, huligani, agitatori u finim odelima. Na ritualnim šetnjama ponedeljkom učestvuju pre svega smerni građani. To su penzioneri koji se zbog izdataka za sirijske izbeglice boje za svoje penzije. Majke koje se brinu zbog svoje dece koju u školi navodno u drugi plan potiskuje suviše Ahmeda i Ajši. Pa čak i akademski obrazovani srednji sloj strahuje od pada na društvenoj skali. I to sve zbog naših muslimana. To je slučaj za psihoterapeute.

Da postoje samo te hvalisave patriote, onda bi se Nemačkoj loše pisalo. Već nedeljama, a pogotovo nakon napada u Parizu, mnogo više ljudi na ulicama demonstrira za toleranciju i protiv neprijateljstva prema strancima, mnogo više od Pegidinog rastućeg tabora u Drezdenu. Uz svo poštovanje prema prosvećenom građanskom protestu: plakativno izjašnjavanje „Je suis Charlie“ je sumnjivo. Jer solidarnost sa Šarlijem ništa ne košta, ona je refleks pogođenosti većih delova obrazovanog srednjeg sloja – i ništa više.

Suviše licemerja...

Ono što nam je potrebno jeste doslednost da se trenutna solidarnost pretvori u trajnu. Više verodostojnosti kod naših „pogođenih“ sugrađana. „Sopstvena pravednost“, u kojoj se „valjaju“ delovi alternativne scene, ali i pripadnici građanskog društva, jednostavno je licemerna. Sve dok oni atraktivnost naše multikulturalnosti definišu iskustvima sa svojih odmora u Toskani i iz egzotičnih prodavnica i restorana u svojim finim kvartovima, solidarnost s našim muslimanskim doseljenicima će se izobličiti u tašti ritual kvazi-dobrih ljudi.

Nije malo onih koji se ovih dana deklarišu kao „Šarli“, a da pritom nikada do sada nisu ni čuli za taj satirični list, koji svoju decu šalju u školu na drugi kraj grada samo da bi izbegli visoki procenat stranaca u školi u komšiluku. Ili se u svojim opštinama iza kulisa bore za to da se u blizini njihovih otmenih stanova ne otvaraju izbeglički centri. To je tolerancija koja ne košta ništa, to je samo liberalni stav. Najvažnija je fasada.

Merkel: Islam je deo Nemačke!

Na tu fasadu podsetila nas je savezna kancelarka Angela Merkel. Kristijan Vulf, gotovo zaboravljeni, bivši nemački predsednik, u sećanju je ostao samo s jednim pozitivnim delom. Svojom rečenicom: „Islam je deo Nemačke!“ On je izrekao istinu koja se do tada nije čula i time, s velikim zakašnjenjem, jasno rekao da je Nemačka doseljenička zemlja. A to je i Angela Merkel sada ponovno i izričito naglasila. Došlo je vreme da naše muslimanske komšije, kolege na poslu ili u sportu, počnemo da gledamo kao normalni deo našeg života. Sve drugo bilo bi negiranje činjenica.