Snovi izraelskih desničara o „Velikom Izraelu“

Danijela Vajs pred kamerom drži geografsku kartu Bliskog istoka s natpisom „Obećana zemlja“ i kaže: „To je Božje obećanje precima jevrejskog naroda.“ Karta prikazuje jevrejsku državu koja ne obuhvata samo okupirana palestinska područja i anektiranu Golansku visoravan, nego i delove Jordana, Libana, Egipta, Iraka, Sirije i Saudijske Arabije. To područje daleko premašuje takozvanu „Zelenu liniju“ koja od 1949. međunarodnopravno definiše granice Izraela. „To je 3.000 kilometara – gotovo koliko i Sahara“, kaže Vajs.

Vajs – koju neki nazivaju i „kumom izraelskog naseljeničkog pokreta“ – govori o „Velikom Izraelu“. Na hebrejskom: „Eretz Israel HaShlema“. U prevodu to ne znači „Veliki Izrael“, nego „ceo“ ili „potpun“ Izrael. Reč je o ekspanzionističkom konceptu iz Biblije koji posebno popularan u redovima izraelskih desničara.

„Zagovornicima politike naseljavanja, poput ministra finansija Bezalela Smotriča ili ministra bezbednosti Itamara Ben Gvira, nije stalo do toga da Izrael povećaju, nego da dovrše delo“, objašnjava istoričar Gil Šohat u razgovoru za DW. „Za njih je polaganje prava na čitavu, istorijsku Palestinu, ili Eretz Israel, kako je oni nazivaju – božansko obećanje“, kaže Šohat, koji u Tel Avivu vodi predstavništvo nemačke Fondacije Roza Luksemburg, bliske nemačkoj partiji Levica.

Šta se podrazumeva pod „Velikim Izraelom“?

U zavisnosti od tumačenja, koncept obuhvata različita područja. Jedni pod tim podrazumevaju, uz trenutno međunarodnopravno priznatu državnu teritoriju unutar linije primirja iz 1949. (Zelena linija), i palestinska područja koja Izrael okupira od 1967. – Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim i Gazu – anektiranu Golansku visoravan, kao Sinajsko poluostrvo koje je Izrael vratio Egiptu.

Drugi teže celokupnom području obećanom u Bibliji – od egipatskog Nila, do Eufrata koji teče kroz današnju Tursku, Siriju i Irak. Reči Danijele Vajs nisu nove – one potiču iz intervjua australijskoj televiziji ABC News iz 2014. Ali njene ideje su od tada u izraelskoj politici samo dodatno ojačale, delom i u pozadini rata koji Izrael vodi na Bliskom istoku od oktobra 2023.

Ideja koje je s margina dospela u srce politike

Tako je ministar finansija Bezalel Smotrič još u martu 2023. izazvao diplomatski skandal na skupu u Parizu, govoreći za govornicom oblepljenom kartom „Velikog Izraela“. Na karti nisu samo palestinska područja koja Izrael trenutno okupira proglašena izraelskom teritorijom, nego i susedna država Jordan. Godinu dana kasnije, Smotrič je za nemačko-francuski kanal ARTE izjavio da je „budućnost Jerusalima“ da se „proširi sve do Damaska“.

I premijer Benjamin Netanjahu više puta se oglašavao o tom konceptu. U septembru 2024. predstavio je svoje planove za „dan nakon rata u Gazi“ i pritom prikazao kartu na kojoj je Zapadna obala u potpunosti anektirana.

U avgustu 2025. izjavio je za izraelski kanal i24NEWS da se oseća „snažno povezanim“ s vizijom „Velikog Izraela“ – nakon čega su Egipat i Jordan zatražili pojašnjenje.

Od američke strane Netanjahu je dobio potporu. U februaru ove godine američki ambasador u Izraelu Majk Hakabi rekao je američkom voditelju podkasta Takeru Karlsonu da bi bilo „u redu“ kada bi Izrael preuzeo čitav Bliski istok – kako je obećano u Bibliji.

Istorija „Velikog Izraela“

U Knjizi postanja 15,18–21 obećava Abrahamu i njegovim potomcima zemlju od Nila, do Eufrata. Cionistički teoretičari kasnije su se u svojim spisima pozivali na te biblijske granice. Iako Teodor Hercl nikada nije konkretno odredio granice buduće jevrejske države, u svojim dnevnicima je ideju biblijskih granica, koju je zastupao njegov saradnik Maks Bodenhajmer, opisao kao „izvrsnu“.

Vladimir Zejev Jabotinski bavio se tom idejom i politički i kroz muziku. U svojoj pesmi „Smol Ha'Yarden“ (Istočna obala Jordana), koja je kasnije postala himna omladinskog pokreta „Betar“ koji je osnovao, svaka strofa završava stihom: „Jordan ima dve obale – ova pripada nama, a i ona druga takođe.“

Jabotinskiyjev pokret „Betar“ povezuje se s revizionističkim cionizmom, ekspanzionističkom strujom unutar cionističkog pokreta koja se smatra pretečom desnih stranaka poput Netanjahuova Likuda. Otac Benjamina Netanjahua, Benzion Netanjahu, i sam je bio aktivan u Jabotinskijevom revizionističkom pokretu i neposredno pre Jabotinskijeve smrti kratko je radio kao njegov sekretar. Jabotinski je takođe neko vreme bio vrhovni komandant cionističke paravojne organizacije „Irgun Zwai Leumi“, koja je na svom logotipu i plakatima prikazivala koncept „Velikog Izraela“.

I prvi izraelski premijer David Ben-Gurion razmatrao je ideju biblijski definiranog Izraela, ali je na kraju odabrao pragmatičan kurs: najpre osnivanje suverene jevrejske države, a tek potom ekspanzija. Granice novoosnovane izraelske države ostavio je otvorenim u Deklaraciji nezavisnosti iz 1948. – odškrinuta vrata za moguća kasnija teritorijalna proširenja.

U govoru iz 1937. ovako je formulisao svoje misli: „Prihvatanje plana podele ne obavezuje nas da se odreknemo Transjordanije. Niko od nas ne može da zahteva da se odreknemo svoje vizije. Prihvatićemo državu u granicama koje su danas utvrđene, ali granice cionističkih nastojanja stvar su jevrejskog naroda i nijedan spoljni faktor ih neće ograničiti.“

Ekspanzija je odavno stvarnost

Već nakon Rata za nezavisnost 1948. Izrael je kontrolisao znatno veća područja nego što je planom podele Ujedinjenih nacija bilo predviđeno za buduću izraelsku državu: umesto izvorno dodeljenih 56 odsto, radilo se o oko 77 odsto bivšeg britanskog mandatnog područja. Nakon Šestodnevnog rata 1967. pridružili su se Istočni Jerusalim, Zapadna obala, Pojas Gaze, Golanska visoravan i Sinaj.

Uz izuzetak Sinaja, koji je vraćen u mirovnom sporazumu s Egiptom, ta područja od tada su okupirana. Međunarodno pravo ih ne priznaje kao izraelsku državnu teritoriju. Ali većina izraelskog stanovništva ih prihvata kao državnu teritoriju, kaže Šohat: „Gotovo je šezdeset godina otkako je Izrael ta područja okupirao. Čak i u udžbenicima liberalnih škola u Tel Avivu, Zapadna obala i Gaza deo su izraelskog državne teritorije.“

Danas prema podacima UN više od 700.000 izraelskih naseljenika živi na okupiranoj Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu. Na Golanskoj visoravni procene osciliraju između 23.000 i 31.000. Oko 20.000 Druza ostalo je na tom području i nakon izraelske aneksije. Savet bezbednosti UN sve izraelske naseljenike s one strane Zelene linije karakteriše kao kršenje međunarodnog prava. Međunarodni sud pravde proglasio je u jednom veštačenju okupaciju 2024. nezakonitom.

Još nije mejnstrim, ali dobija na popularnosti

Danas ideja „Velikog Izraela“, uprkos rastućoj podršci, nije ušla u izraelski mejnstrim, smatra Šohat: „Okupacija istorijske Palestine – dakle Izraela, Zapadne obale i Gaze – normalizovana je. Normalizaciju trajnih naselja na jugu Libana ili u delovima Sirije još ne vidim. Ali to bi moglo da se promeni ako ne bude ozbiljnog otpora.“

Otpora ima, kako unutar, tako i van Izraela. Uprkos tome, ideja proširenja državne teritorije odavno je naišla na odjek u izraelskoj vladi. Nedavno, u martu 2026, ministar finansija Smotrič zatražio je aneksiju južnog Libana.

Na konferenciji naseljeničke organizacije „Nahala“ 2024. godine Smotrič, Ben Gvir i Vajs otvoreno su zagovarali „dobrovoljnu emigraciju“ Palestinaca iz Gaze. Ben Gvir je na pozornici izjavio: „Ako ne želimo još jedan 7. oktobar, moramo se vratiti kući i kontrolisati Gazu. Moramo pronaći zakonit put za dobrovoljnu emigraciju i uvesti smrtnu kaznu za teroriste.“

Dve godine kasnije čini se da je svom cilju korak bliže: 30. marta izraelski parlament usvojio je zakon koji uvodi smrtnu kaznu za Palestince koje izraelski vojni sudovi u okupiranim palestinskim područjima osude za „terorizam“ sa smrtnom posledicom.