Slobina furija

Nisam je očekivao na tom mestu, mada nema nikakvog razloga da takve ljude ne očekujete na bilo kojem mestu. Napokon, krajem osamdesetih su bili glavni društveni tok, ubedljiva većina. Ali slava, dečiji rođendan ili privatna sedeljka nisu mesta gde očekujete nekoga, ko, prema starogrčkim opisima ima oči podlivene krvlju, zmije umesto kose i kandže. Gospođa jedva diše, ali je erinija ili u prevodu sa starogrčkog na latinski – furija.

Izuzetno smežurana, skoro neprijatno našminkana, retkih zuba. Sela je preko puta i odmah počela da nas muči. Ona voli Pokojnika kao prvog dana.

„Lep nam predsednik“, setio sam se masovnog uzdaha sredovečnog ženskog biračkog tela iz devedesetih, kada je Pokojnik bio poprilično živ i nabusit. Da li je moguće da su njegovu nabusitost žene koje su ga volele doživljavale kao mušku snagu? Ili, naprosto, postoje žene koje vole latentne nasilnike?

Znam da se to više nisam pitao kada su šoferi skinuli Lepu Brenu i duplerice iz Plejboja sa svojih šoferskih kabina, a postavili poster tada živog Pokojnika. I šoferima je, dakle, predsednik bio lep. Pretpostavljao sam da se radi o nekoj frojdovskoj zavrzlami. Ako je bio lep gospođama sa univerziteta i domaćicama večno opasanim keceljama, šoferima i dekanima, onda je ta vrsta lepote bila nešto što ja naprosto nisam video. A oni jesu.

Na vrhuncu moći, po mitinzima, pred ustalasanom masom, Pokojnik je govorio dosadno. Fraza na frazu. Nosio je harizmu koja me nije doticala. „Lepo nam priča Sloba“, čuo bih levo i desno na Ušću. Već sam se uplašio da sa mnom nešto nije u redu. Besplatna ideološka droga koju je Pokojnik delio šakom i kapom na mene nije delovala. Video sam aparatčika spremnog na sve. A to „sve" me je plašilo.

Usledilo je niz „pobeda" u neobjavljenim ratovima u kojima je Pokojnik ostvarivao snove svojih vernih neprijatelja – tamo gde je branio Srbe njih više nema. Njemu je bilo važnije da tamo gde su Srbi ostali – ne bude drugih.

Ali sada, godine 2018. jedan njegov ženski fan drži banku ne zatvarajući usta. Ona zna kako ga u Požarevcu još uvek svi vole, jer je tamo kao dečak išao na pijac i svakoga fino pozdravljao. Kako je kuća oronula – sramota! – i kako je tužno to što mu se Srbi nisu odužili. Ona je bila lekar, zna ona da su ga ubili haški gadovi.

Očiju blistavih kao na LSD-u vitalna penzionerka priča posađena između sarmica i pita, rakijskih i vinskih čaša, sred dečije graje, seća se kakav je bio ovaj, a kakav onaj iz Pokojnikovog okruženja. Ispostavilo se da je njen odavno preminuli muž bio hirurg sa visokim činom, pa je imala pristupa tadašnjim važnim kuloarima. Pripoveda punih i praznih usta, usred zalogaja, između dva zalogaja, pijucka Ždrepčevu krv brzo, kao ptica, da bi uzela zalet i opet počela da slavi svog lepog Pokojnika. I da opanjkava sve njegove protivnike. To su antipatrioti, izdajnici, probisveti i varalice. Furija, kažem, koja sveti svog lepotana.

Osetio sam da je ova žena zaista satkana od one japije, za koju sam mislio da je potrošena devedesetih. Nadao sam se da su činjenice o Pokojniku koje su ovakvi likovi mogli u međuvremenu sto puta proveriti ipak lekovite. Ali nisu. Činjenice ne mogu ništa Pokojnikovoj Lepoti. Njegove verne pratilje ga slede i danas, kao cure koje su se motale oko Džegerovog hotela i provlačile se kraj telohranitelja samo da im se legenda potpiše na gaćice. A sada te gaćice drže uramljene iznad kamina.

Omatorele cure, ali istog, užarenog pogleda kao s kraja osamdesetih, kada su svoj nacionalni entuzijazam ugradile u Pokojnika, a time i u jugoslovensku apokalipsu. O da, znala je ona i Vuka, mislila je najpre da je onako sklon crkvenoslovenskim izrazima Srbin nad Srbima. Ali ga je brzo, razočarana, pročitala. On je bio četnik-pacifista, neka vrsta vojvode soroševca. Pokojnikova nabusita doslednost je ipak prevagnula.

O, da, znala je ona i čuvenog aforističara kao i boemčinu, slikara i pisca koji su pili viski kod Pokojnika u kabinetu, prekrajajući pripiti zemlje i granice. Fini ljudi.

Ova pripadnica bivše srpske pseudosocijalističke elite okupljene oko zločinačkog poduhvata na čijem je čelu bio Pokojnik zajedno sa svojom bračnom drugaricom, poznatom po maloumnim kolumnama i po ruralnom običaju zadevanja cveta za uvo, samo je fizički oronula. Dama je žilava kao vukodlak, upravo jer je fanatično zaljubljena u „Godine raspleta". Vreme pomalo negira nju, a ona potpuno ignoriše vreme. Njen lepi Pokojnik joj ne dozvoljava da se upozna sa sopstvenom savešću.

Pobegao sam na balkon, među mlađe ljude. Oni se, pak, sprdaju sa bivšim Pokojnikovim ministrom za dezinformisanje. Sardonski su osmehnuti. Jedni bi da odu. Drugi, koji su došli izdaleka, možda bi da se vrate. Ali nemaju gde. Kroz otvorena balkonska vrata furijin glas i dalje udara nemilice kao turbofolk. Predaleko sam da bih razumeo reči ali ta melodija, taj ubitačni ritam to je  – što bi rekao jedan od novotalasnih filozofa – zvuk etničkog čišćenja.

Naposletku, dobro je da sam je sreo. Beograd je zavodljiv. Korumpira moralne i estetske kriterijume beskrajnim hedonizmom. Skloni ste da sadašnjost vidite komotnije nego što ona zaslužuje. Ko da se svakog dana seća tadašnjeg ljutog ministra za informisanje ili mladog crnogorskog kadra zvanog Britva, Pokojnikovog najboljeg učenika? Oni danas zastupaju sve što su tada prezirali. Ali na nesumnjivo Pokojnikov način.

Slobina furija je na vreme izronila iz močvare zaborava, uhvativši baš onu intonaciju koji me je jednom oterala iz zemlje. Zahvaljujući toj dami, dugovečnoj poput kornjače sa Galapagosa, jasnije razaznajem zabašurene temelje nesreće na kojima još uvek mesečari ovaj grad.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android