Skupa ulaznica za zidine grada
25. jul 2017.
Za 30 evra se u Nemačkoj recimo može kupiti jedan srednje veliki buket cveća ili namirnice za nekoliko dana, kompjuterska igrica, tvrdo koričena knjiga… Ili toliko, prema studiji časopisa Finanztest, mesečno staje kvadratni metar stana u najboljem delu Minhena. Za stan od stotinak kvadrata to znači najam od 3.000 evra mesečno. Pri tome je u pitanju takozvana hladna kirija – dakle bez troškova komunalija.
Ovo je ekstremni primer jer se radi o najskupljem gradu u Nemačkoj i najboljem položaju i opremi stana. No prosečna cena unajmljenog stana je poslednjih godina u Nemačkoj porasla do neslućenih visina. Prosečna cena kvadratnog metra u Minhenu ali i ostalim atraktivnim većim gradovima poput Kelna, Hamburga, Diseldorfa, Štutgarta, Frankfurta ili Berlina se popela na preko deset evra. U Minhenu je prosjek 11,18 evra.
I za one koji se odluče na kupovinu stana situacija nije mnogo drugačija: cene vrtoglavo rastu jer je potražnja nezapamćena. Jagma za velikim gradovima je posledica procesa reurbanizacije. „Više od pola pripadnika jedne generacije u međuvremenu studira, a ne studira se na selu nego u većim gradovima. Jasno je gradovi privlače mlade“, kaže Suzane Heg, profesorka za geografski urbanizam na Univerzitetu u Frankfurtu. Ko može sebi da priušti, nakon studija ostaje u gradu.
Nedostaje milion stanova
Do 2020. bi, prema procenama Saveznog instituta za gradnju i urbanizam (BBSR), godišnje trebalo graditi 272.000 stanova kako bi se podmirile potrebe. Prema podacima Nemačkog saveza stanara (DMB) u Nemačkoj trenutno nedostaje milion stanova. No prošle godine je izgrađeno svega 53.000 stanova, mnogo manje od potrebnog broja
Posebice je kritična situacija s takozvanim socijalnim stanovima za one s manjim prihodima. Prema podacima instituta Pestel iz Hanovera, u proteklih deset godina je s tržišta nestalo preko 100.000 stanova sa socijalno pristupačnim cenama. Uzroke ovom nestanku treba tražiti u velikim strukturnim promenama: Mnogi opštinski stambeni blokovi su prešli u ruke privatnih koncerna, često sa sedištem u inostranstvu. „Ovi koncerni rade za svoje deoničare i zanima ih jedino dobit“, kaže Suzane Heg.
Osim toga u vreme niskih kamata sve više građana kupovinu atraktivnog stana vidi kao neku vrstu penzionog osiguranja. U betonsko zlato se više isplati investirati nego u nesigurne privatne penzione fondove.
Situacija kao u Francuskoj?
Ova situacija najteže pogađa građane u „donjoj trećini po prihodima“, kako to karakteriše institut Pestel. „Tek svaka peta osoba iz ovog segmenta ima izgleda da dođe do socijalnog stana“, stoji u jednoj studiji ovog instituta. Savez stanara upozorava na sve učestaliju pojavu nestanka siromašnijih slojeva društva iz nekih četvrti.
Sve to nekako podseća na Francusku gde su ozloglašena predgrađa već odavno stvarnost. „I u Frankfurtu imamo situaciju gde određene grupe građana više ne mogu da priušte život unutar gradskih zidina. I onda imamo situaciju s neredima i tučnjavama mladih koji tako odgovaraju na nezadovoljstvo uslovima u kojima žive“, kaže Heeg.
Posledice su mnogo šire, upozorava ova urbanistkinja. Građani koji plaćaju sve više stanarine ređe putuju na odmor. I kulturne priredbe u centrima gradova sve češće posećuje samo jedan sloj publike.
Tema za predizbornu kampanju?
Problem je već odavno zahvatio i srednji stalež. „Gotovo svaki stanar koji dolazi na savetovanje ima neki problem“, kaže Lukas Zibenkoten iz DMB-a. No politika reaguje nevoljko kada je stanogradnja u pitanju. Doduše i demohrišćani i socijaldemokrate žele da podstaknu stanogradnju, ali u predizbornoj kampanji ova problematika se gotovo i ne spominje. „Potpuno nerazumljivo s obzirom na raspoloženje među građanima“, kaže Zibenkoten.
Situacija se sama od sebe neće smiriti, smatraju stručnjaci. „Pre ili kasnije cene će prestati da rastu i doći će do preokreta. Sve ima svoje granice. No nije predvidivo kada bi se to moglo dogoditi“, kaže Suzane Heg. Do tada će i dalje dugi redovi interesenata za stanove koji sežu i na ulicu biti svakodnevni prizor u velikim nemačkim gradovima.