Skriveni svet berlinskih beskućnika

Centar Berlina. Mali park, nekoliko kvadratnih metara zelenila između mnoštva zgrada. To je od 2002. do 2010. bio dom Klausa Zajlvindera. Sada je ponovo tu. Šest puta mesečno turistima pokazuje stanice svog života na ulici. Za neupućene to su neupadljiva mesta. Recimo taj park, isti kao hiljade drugih, ali baš njega je Klaus Zajlvinder izabrao kao mesto za spavanje. „Imao sam poznate komšije“, smeška se i pokazuje zgradu Ministarstva spoljnih poslova na drugoj strani ulice.

Ozbiljna lica

„Ovaj park policija obilazi svaki dan, a pre svega noću. Policija i beskućnici se u stvari ne vole, ali ja sam mislio: ako me neko ovde napadne, onda će oni da mi pomognu.“ S policajcima se dobro slagao. Oni su mu čak nakon hladnih noći ponekad donosili kafu.

Neki iz grupe koju Klaus vodi u obilazak se osmehuju, ali atmosfera je uglavnom ozbiljna. On je do 2002. radio kod seljaka na poljima duvana u Brandenburgu. „To sam mogao da radim i dalje. Ali ja sam alkoholičar, a mi nemamo naviku da rešavamo probleme, već da ih jednostavno utopimo u piću.“

Nakon jedne svađe s vlasnikom polja se napio, spakovao stvari i otputovao u Berlin. Na poznatoj železničkoj stanici Co susreo je jedno društvo alkoholičara. Uskoro je spavao u parku.

„Prvo želudac, a onda jetra“

Klaus zastaje pored kante za đubre na ulici i zaviruje unutra. Bez rezultata. „To je najvažnije sredstvo za rad“, kaže i kratko pali baterijsku lampu. Mada već četiri godine više ne živi na ulici, njegovi pokreti su rutiniski. „To je bio moj izvor prihoda“, kaže Klaus. Od novca dobijenog za vraćanje prvih osam flaša, obično bi kupio pecivo. Sve ostalo što bi zaradio tog dana trošio je na alkohol.

„Uvek sam živio prema načelu: prvo nešto za želudac, onda je na redu jetra, a na kraju pluća“, priča Klus u pri tom ozbiljno gleda u jednu tačku na podu: „Da sam dao prednost jetri, u jednom trenutku bih došao do samog dna, kada više ne vodiš brigu o sebi, kada samo nekako preživljavaš. Srećom, izdržao sam, inače ne bih dugo opstao na ulici.“

Za njega su turistički obilasci neka vrsta terapije. „To me neprestano podseća na to kako mi je bilo. Više nikada ne želim nazad – u život na ulici i zavisnost od alkohola. Sada mi, doduše, nije preterano dobro, ali bar stojim s obe noge na tlu. A to mi je važno.“ Pre četiri godine bio je na lečenju i otada nije pio alkohol. „Uvek kažem: 'suv' sam već dva evropska prvenstva.“

Drugačiji pogled na beskućnike

Javni toalet na uglu jednog trga bio je njegovo svakodnevno mesto za ličnu higijenu. Taj mršavi čovek nešto duže kose, sa dubokim borama i umornim izrazom lica, još uvek upada u oči među turistima s fotoaparatima i poslovnim ljudima u tamnim odelima. Uz taj trg vežu ga lepe uspomene. Dok je skupljao flaše, tu je jednom pronašao mobilni telefon. Vlasnica mu je za nagradu dala 450 evra. „Voleo bih da znam da li je u telefonu imala neke tajne brojeve“, kaže s osmehom na licu.

Klausov nešto drugačiji obilazak Berlina završava se nakon dva sata. „Večeras ću sigurno još da razmišljam o ovom obilasku. On je u meni probudio mnoga osećanja“, kaže Julija Šnor, jedna od turistkinja. „Beskućnici su sada za mene dobili lice i priču koju vezujem uz njih.“ Turisti aplaudiraju i zatim brzo nestaju u mnoštvu ljudi.

„Uvek se nadam da će ljudi koji učestvuju u mom obilasku, beskućnike posle da sagledavaju drugim očima. Ili da će barem da počnu da ih primećuju. Uvek pokušavam da upozorim mlade na opasnost od alkohola“, kaže Klaus Zajlvinder. A onda odlazi ka autobuskoj stanici. Nazad u svoj jednosobni stan koji je sada njegov dom.