Sir iz ratne zone | Mozaik | DW | 21.05.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Sir iz ratne zone

Osim „prave“, postoji i područje u Africi koju zovu: „Švajcarska Afrika“. Još od kolonijalnog doba, tamo se proizvodi odličan sir, a proizvodnja nije prestajala čak ni u vreme rata u Demokratskoj Republici Kongo.

Aleks Kazole dobro se seća tog jutra u aprilu 2012. godine. Upravo se spremao da krene sa stadom na svoje brdske pašnjake kada mu je zazvonio telefon: „Gazda, ostanite kod kuće, pucaju!“ vikao mu je jedan kolega preko telefona. Zaista, na obroncima planinskog venca Masisi sukobile su se snage vojske DR Konga sa jedinicama takozvane milicije M23. Taj rat počeo je baš na Kazoleovom pašnjaku i potrajaće godinu i po.

Čitav taj region mnogi zovu „Afrička Švajcarska“. Leži na krajnjem istoku Demokratske Republike Kongo, u samom srcu Crnog kontinenta, na tromeđi sa Ruandom i Ugandom. Rat je danas na sreću okončan, milicija je poražena, a krave ponovo mirno pasu na pašnjaku.

Na Kazoleovo imanje opet ponovo navraćaju komšije da probaju njegov sir gaudu po kojem je nadaleko poznat. Za to su zaslužne „prave“ švajcarskim krave koje tamo pasu, a Kazolesova supruga i jeste Švacarka. Krave je odatle doveo još njen deda i to sorte Brown Swiss – još u vreme kada je ta zemlja bila lična kolonija belgijskog kralja. Na tom području raširena je i evropska sorta holštajnskog goveda, pa tako u tom srcu Afrike pasu krave koje poznajemo i sa reklame za poznatu vrstu švajcarske čokolade.

Sve kao u Švajcarskoj

Aleks Kazole nema ništa protiv domaćih, afričkih goveda – ali, podseća, to su životinje ravnice. Ove evropske sorte, odlično se osećaju i na prohladnoj klimi, a naravno da je važno i to koliko mleka daju. „Ovo je idealno mesto za uzgoj goveda“, hvali se Kazole. On ima nekoliko desetina evropskih goveda koje pasu na njegovom pašnjaku i koji se prostire na 285 hektara. Od njih svakog dana dobija 400 litara mleka od kojeg proizvodi sir.

Käsefarm im Ost-Kongo

Aleks Kazole gaji švajcarske krave u srcu Afrike

Vodi nas i u svoju sirnicu. Čitav prostor uredno je popločan keramičkim pločicama. Bazen za mleko je od nerđajućeg čelika. Kod njegovih komšija najčešće je sve drugačije: sirnice su u drvenim kolibama, a sir se proizvodi u kadi. Ali za Kazolea je higijena na prvom mestu. Posetio je i pogone u Švajcarskoj i želi da tako bude i u njegovoj otadžbini.

Taj 33-godišnji poljoprivrednik, nije iz Švajcarske samo preuzeo tehnologiju proizvodnje sira. Kada je nedavno bio kod rodbine njegove supruge iz Švajcarske, doneo je i mnoštvo klepetuša za krave. To nema nikakve veze sa nostalgijom supruge za evropskom domovinom: klepetuše su veoma praktične jer pastire mogu da probude i usred noći, ako neko na primer pokušava da ukrade krave. „Ja sam jedini na Masisiju čije krave nose klepetuše“, ponosan je Kzsole. Verovatno neće dugo biti tako: njegove komšije toliko su oduševljene tom idejom da sada svi žele da obese klepetuše i na svoje krave.

Sir samo za bogate

Proizvodnju sira su u Demokratsku Republiku Kongo doneli belgijski monasi. Oni su u početku proizvodili gaudu samo za sebe, iz nostalgije za evropskom hranom. U međuvremenu, i domaće stanovništvo rado jede tu vrstu sira. To nam potvrđuje i Moize Lokenzi, stanovnik obližnjeg mestašca Mušaki: „Ovdašnji ljudi voli sir. Onaj ko voli krave, mora da voli i sir. Ko voli mleko, voli i sir. To je život koji mi ovde vodimo. To je naša kultura.“

Doduše, tu kulturu ne može svako da priušti, naročito u gradovima. U obližnjem provincijskom središtu Gomi, kilogram mlade gaude košta, preračunato, oko tri evra, mali kolut od dva kilograma zrele gaude čak oko desetak. Pasi Mubalama objašnjava nam kako je to u tom gradu: „Sir je luksuzni proizvod koji samo poneko može sebi da priušti“. Ona ipak redovno kupuje pravu, afričku gaudu: „Taj sir je dodatak uz doručak. Ali naravno da siromašni ljudi, oni koji uopšte nemaju novca za bilo kakav doručak, to sebi ne mogu da priušte.“

Käsefarm im Ost-Kongo

Gauda iz Masisija

Kupuje i švajcarski kuvar

Ipak, sir iz Masisija postao je poznat daleko van tog regiona. Tražen je i u prodavnicama u gotovo dve hiljade kilometara udaljenom glavnom gradu Kinšasi, a redovno ga naručuju i vrhunski restorani u toj zemlji. Jedan od njih je i u Gomi, a vodi ga baš jedan Švajcarac, Peter Briderli. Naravno da on ima sasvim drugačije zahteve od sira nego tamošnje stanovništvo, pa tako i za Kazoleovu gaudu kaže da „nije loša“. Za njega je to samo solidan sir blagog ukusa: „Smatram da je šteta što nema drugih vrsta sireva intenzivnijeg ukusa“, smatra švajcarski kuvar iz Gome.

To bi želeo i Aleks Kazole, ali to nije tako jednostavno. On upravo gradi malu hidroelektranu na potoku koji protiče kroz njegov pašnjak. Kad bude gotova, čitavog dana će biti struje. To u tom delu sveta nije nešto što se samo po sebi podrazumeva. Tada će moći da ima i frižider koji je potreban da bi proširio ponudu. Sada proizvodi oko 1.500 kolutova gaude mesečno, a otkriva nam svoje planove: „Želeo bih da probam da proizvodim camembert, možda čak i maslac. Doduše, to naši ljudi ne koriste, ali bi kupovali stranci u Gomi. Videćemo da li ću uspeti.“

A šta ako opet izbije rat? Kazolea to ne uzbuđuje previše. I dalje će da proizvodi sir, baš kao što je to radio i u prošlom ratu. I za isporuku će se snaći, baš kao i prošli put: za vreme rata lokalni motocikl-taksisti švercovali su sir preko fronta da građani Gome mogu da smiruju živce bar sa njegovom gaudom.