Singerov razgovor s kravama | Mozaik | DW | 24.07.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Singerov razgovor s kravama

Jakov u romanu Rob kaže kravi dobro jutro: “Tokom godina je navikao da razgovara sa kravama, pa i sa samim sobom, samo da ne zaboravi jidiš“. Insistiranje na jeziku koji malo ko razume obeležilo je i Singerov život.

Osamdesetih ste, ako ste držali do sebe,morali pročitati makar roman "Rob" Isaka Baševisa Singera, koji je BIGZ izbacio na tržište 1979. Poželjno je bilo da prelistate i neku od njegovih priča. Zašto? Ovaj pisac jevrejskog porekla je rođen i odrastao u delu Poljske koji je tada pripadao carskoj Rusji, a od 1935. do smrti živeo u Americi.

Na potpuno iznenađenje izdavača i publike on je 1978. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Čovek koji je tvrdoglavo pisao na jidišu, a čije je prvo delo na engleski 1953. preveo Sol Belou, američki književni noboleovac, postao je svetska literarna zvezda u svojoj sedamdeset i šestoj godini života.

Jidiš, moj jezik

Ni jedan pisac u 20. veku nije s toliko ljubavi i očajanja prigrlio svoj sopstveni jezik. Singerov lik iz romana Rob, Jakov, smešten je u poljski 17. vek. Kada se budi u kolibi Jakov svojoj kravi poželi dobro jutro: “Tokom godina je navikao da razgovara sa kravama, pa i sa samim sobom, samo da ne zaboravi jidiš“.Razgovor sa kravama. da se ne zaboravi jezik? Nije li taj sizifovski napor govorenja na jeziku koji malo ko čuje i razume ustvari metafora za Singerov život?

On je pisao na jeziku koji su jedni smatrali dijalektom srednjonemačkog, drugi zasebnim jezikom, ali nesposobnim da pronađe širu čitalačku publiku. Ipak, jidiš je jezik naroda “koji je bog odabrao za patnju, obasipajući ga svim mukama opisanim u Knjizi o kaznama“, kako Singer na drugom mestu navodi u romanu "Rob".

"To je moj jezik. Upravo na tom jeziku ću pobediti ili izgubiti”, rekao je Singer u jednom razgovoru, odgovarajući po ko zna koji put na pitanje zašto piše na jidišu.

Germanska formula aškenaskog sveta

Jidiš je germanski jezik aškenaskih Jevreja koji su se naselili nemačko govorno podričje. Nastao je u srednjoj Evropi od gornjonemačkog u njegovom srednjem razvojnom stepenu izmedju 1050 i 1350. Skoro četiri petine rečnika je bez sumnje nemačkog porekla. Ali u jezik su umešani drevni aramejski, hebrejski i niz izraza iz slovenskih i romanskih jezika.

Pre Prvog svetskog rata devet od deset Jevreja na planeti bili su aškenazi. Budući da je jidiš u njegovoj istočnoj varijanti bio maternji jezik većine tih ljudi, može se reći da je to bio jezik najmanje desetak miliona govornika. Čak je u prvim godinama Sovjetskog Saveza jidiš podržavan kao jezik jevrejske sirotinje, za razliku od hebrejskog kojeg su sovjeti proglasili jezikom klasnog neprijatelja. Ali pod Staljinom, koji se vratio klasičnoj antisemitskoj premisi, ta podrška je ukinuta.

Procenjuje se da je broj govornika jidiša danas opao na pola miliona, nešto više optimizma pokazuju procene koje govore o najviše milion i po ljudi koji govore tim jezikom. Tome je doprinela domimacija hebrejskog kao zvaničnog jezika Izraela, ali i utapanje Jevreja u druge jezičke zajednice.

„Ljudi me često pitaju zašto pišem na jidišu, jeziku koji se može smatrati mrtvim. Pokušaću da to objasnim u nekoliko reči. Volim da pišem priče o duhovima, a ništa bolje ne priliči duhovima no mrtav jezik...”, izjavio je Singer sa njemu svojstvenim humorom.

Na dodeli Nobelove nagrade decembra 1978. dobar deo govora posvetio je značaju jidiša za umetničko stvaranje: “Za mene su jidiš kao jezik i ponašanje onih koji ga govore identični. U jidišu kao jeziku i duhu nalaze se izrazi pobožne radosti, želje za životom, čežnje za mesijom, strpljenje i duboko poštovanje prema ljudskoj individualnosti. Postoji na jidišu miran humor i zahvalnost za svaki dan života, za svaku mrvicu uspeha, za svaki susret sa ljubavlju”.

Icek Zinger iz carske Rusije

Singer je rođen 1902. u Leoncinu, u današnjem poljskom Vojvodstvu Mazovskom - tadašnoj carskoj Rusiji. Zaveden je pod imenomIcek Hersz Zynger.Docnije je tvrdio da se rodio 1904. Njegov otac je pripadao sedmoj generaciji hasidskih rabina. Navodno je prvi od tih rabina bio učenik osnivača hasidizma Bal Šem Tova. Majka takođe rabinova ćerka zvala se Batšeba (Vitsaveja) – po ženi biblijskog kralja Davida i majci Solomonovoj. Iako nisu bili siromašni otac je odbacivao svaki luksuz.

Singer će o odrastanju u takvom domu docnije reći: “U našoj kući i u mnogim drugim kućama večna pitanja su bila aktuelnija od najnovijih vesti iz novina na jidišu”.

Posle nekoliko preseljenja, porodica se obrela u jevrejskom kvartu Varšave. Tada je tu živela najveća jevrejska zajednica sveta. 1910 su od 760 000 stanovnika Varšave 300 000 bili Jevreji. Neimaština koja je pritisnula porodicu u Prvom svetskom ratu prinudila je oca i majku da se razdvoje. Majka se sa Isakom i njegovim mlađim bratom Mošeom preselila u svoje rodno mesto. Potom se Isak opet vraća za Varšavu, da bi pošao u školu za rabine. Posle godinu dana napustio je školu, ali ga stariji brat zapošljava kao lektora u redakciji časopisa Globus. Već drugu objavljenu priču potpisuje pseudonimom izvedenim iz majčinog imena – Batšebin sin postaje pisac Baševis

Oženio se, 1929. i dobio sina Izraela Zamira, a kada je 1935. pošao za bratom u Njujork razveo se od žene Runije. Sina će opet videti tek 1955. u Palestini.

Američke decenije

Objavljuje svoju prozu i poeziju na jidišu u njujorškom časopisu Forverts (Napred). Almu Vaserman koja je iz Minhena pobegla pred nacistima upoznaje u Njujorku 1938. Venčali su se 1940. a tri godine kasnije Isak Baševis Singer je postao američki državljanin. Inspirisali su ga Knut Hamsun i Tomas Man koje je prevodio na jidiš.

1953. Sol Belou, američki pisac jevrejskog porekla, i kasniji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, preveo mu je pripovetku “Gimpel Luda” na engleski. Od tada u Sjedinjenim Američkim Državama njegova pripovedačka slava raste sa svakim prevodom na engleski. Kasnije je lično učestvovao u redigovanju engleskog prevoda, doterivao je engleski tekst do te mere da je sam govorio o “drugom originalu”. Na srpski su prevedene njegove priče i romani: “Metuzalemova smrt i druge priče”,„Mađioničar iz Lublina”, „Sotona u Goraju”, „Ludak”, „Neprijatelji”, „Rob”, „Senke na Hadsonu” kao i autobiografsko delo „U sudnici mog oca”

Isak Baševis i Alma Singer, Stokholm 1978.

Isak Baševis i Alma Singer, Stokholm 1978.

Nobelova nagrade za književnost je Isaku Baševisu Singeru dodeljena 1978. “za njegovu upečatljivu pripovedačku umetnost, koja sa korenom u poljsko-jevrejskoj kulturnoj tradiciji oživljava univerzalne čovekove okolnosti”. Singer nije očekivo Nobelovu nagradu, ali je u njoj video “priznanje jidišu – jeziku egzila, jeziku bez zemlje i granica, koji ne potpomaže ni jedna vlada, jeziku koji nema reči za oružje, municiju, vojne vežbe i ratnu taktiku; jeziku koji jednako preziru i bezbožnici i emancipovani Jevreji. Istina je, da su to što su velike religije propovedale, iz dana u dan praktikovali ljudi iz geta koji su govorili jidiš. Oni su bili u stvarnom značenju tih reči – ljudi Knjige”.

Pripovedanje kao izbavljenje

Pripovedanje za Singera nije bila delatnost kao sve druge. Pripovedanje je – proizvođenje smisla. U priči Pripovedač Naftali i njegov konj Sus Reb Zebulun je rekao:“ Danas mi živimo, ali već sutra, danas će biti priča. Čitav svet, čitav ljudski život, samo je jedna duga priča“. To je najdublji Singerov motiv. Neispričan život kao da ne postoji.

Ali pripovedanje je i više od toga - potraga za nadom, a možda i za putem spasa. Singer je naglašavao da u staroj jevrejskoj literaturi nije postojala temeljna razlika između pesnika i proroka: “Naša stara poezija je često postajala zakon i način života”.

Ovde se vidi koliko je Singerovo delo zasnovano na skoro uništenom svetu njegovog detinjstva – svetu hasidskog misticizma koji nas podseća da se stvarnost često ne može promeniti, ali oči koje gledaju mogu.

Singer nikada nije bio dogmata, u njegovom delu je čitav niz likova koji se svađaju sa bogom. Na jednom mestu u “Robu” kaže: „Zakonski propisi i obredi su se množili, ali se uskogrudost ljudi nije smanjivala; vođe su tiranski vladale; mržnja, pakost i nadmetanje nisu iščezli“.

Filozof Baruh Spinoza (1632-1677)

Filozof Baruh Spinoza (1632-1677)

U “Venčanici” nailazimo i na ovakvu misao: “Mislio sam da molim Boga; ali setio sam se šta je Spinoza napisao: Bog je bez emocija; On ne zna ništa o sažaljenju i radi prema večnim zakonima. Toliko je razumno moliti se njemu koliko i vulkanu, vodopadu il steni”. Singer ipak nije mogao da prihvati materijalizam – slepu evoluciju kosmičke materije – kao krajnji odgovor.

Pesnik kao spasilac

Iako je bio skeptičan, ponekad psimističan, on je sačuvao nadu za čoveka i čovečanstvo u veri u poeziju, koja je za njega, zasigurno, vrsta bogobojaznosti:

“Ma koliko čudno zvučale ove reči, često me opseda misao, ako sve socijalne teorije dožive slom, ako ratovi i revolucije čovečanstvo gurnu u potpunu tamu, da bi pesnik – kojeg je Platon proterao iz svoje Republike – mogao da ustane, da bi nas sve izbavio”.

Isak Baševis Singer je umro pre tri decenije, 24. jula na Floridi. On je jedini koji je pišući na jidišu – nekada glavnom jeziku evropskih aškenaza – dosegao planetarnu slavu. Podsetimo, iz aškenaskog miljea potiču imena bez kojih bi naša današnja kultura bila nezamisliva – Albert Ajnštajn, Gustav Maler, Franz Kafka, Sigmund Frojd, Džorž Geršvin, Mark Šagal, Noam Čomski.

Singer je tom aškenaskom svetu, i običnim ljudima prikleštenim između epohalnih ratova i pogroma, podigao veličanstven književni spomenik.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu