Sergej Rahmanjinov: Da li ovako zvuči ruska duša?

Njegova muzika se smatra simbolom ruskog, on sam je statistički najčešće izvođeni ruski kompozitor na svetu: Sergej Vasiljevič Rahmanjinov, rođen 1. aprila 1873. na imanju svoje osiromašene aristokratske porodice, u Semjonovu, u severzapadnoj guberniji Novgorod u Ruskom carstvu.

Umro je 28. marta, 1943. četiri dana pre svog 70 rođendana, na Beverli Hilsu u Kaliforniji, kao svetski poznati kompozitor i pijanista i američki državljanin.

Rahmanjinov je više od 25 godina proveo van Rusije, u zapadnoj Evropi i SAD – prvo putujući, kao kosmopolita i virtuoz, kasnije kao emigrant.

Dakle, čiji je Rahmanjinov? Na čijoj bi strani bio danas? Čak i 80 godina nakon kompozitorove smrti, ovo pitanje nije samo jedna od bitaka između zvanične ruske kulturne politike i Zapada. Ono je od centralnog značaja za rusku kulturu.

Oktobarska revolucija: na granici 1917.

„Neposredno pre Božića 1917. Rahmanjinov je sa svojom porodicom prešao rusko-finsku granicu", zabeležio je Oskar fon Rizeman, njegov obožavalac i biograf. Rahmanjnov je tada imao skoro 45 godina.

„Voz je stao neposredno pre granice, svi putnici su morali da izađu i pređu granicu u sankama. To je učinio i Rahmanjinov sa svojom hrabrom suprugom, dve male ćerke i oskudnim prtljagom. Kada je Mihail Glinka, takođe veliki ruski kompozitor, i jednako razočaran zauvek napuštao Rusiju, zaustavio je kočiju i pljunuo na granicu. Međutim, Rahmanjinov je kleknuo i poljubio tlo svoje otadžbine, pošto nikada u životu nije imao ništa dragocenije."

Ovim rečima autor je stvorio mit o umetniku koji je van svog zavičaja mogao da preživi, ali ne i da živi. Rahmanjinove reči se često citiraju:

„Nakon što sam napustio Rusiju, izgubio sam želju da komponujem. Gubitkom domovine izgubio sam sebe." 

Život u emigraciji

„Činjenica je da se njegov rad deli na dva radikalno odvojena perioda – pre i posle emigracije", rekla je za DW Vera Valkova, vodeća ruska stručnjakinja za Rahmanjinova.

„Naravno, iskustvo emigracije za njega je bilo veoma traumatično. Osim toga, morao je da zarađuje kao virtuoz na klaviru i imao je manje vremena za komponovanje."

Velikodušan koliko i skroman, Rahmanjinov ne samo da je finansijski brinuo za svoju porodicu, već je donacijama i pošiljkama hrane podržavao ruske muzičare koji su ostali u Rusiji.

„Uvek je trošio trećinu svojih prihoda da podrži kolege u Rusiji", potvrđuje Valkova.

Valkova se ne slaže sa glasinama o Rahmanjinovoj „umetničkoj impotenciji" u inostranstvu, mada je pre nego što je zauvek napustio Rusiju napisao više od 80 odsto svog opusa – tri od četiri klavirska koncerta, većinu kompozicija za orkestar, uključujući i dve od tri simfonije, sve tri opere, 80 romansi.

Kosmopolita Rahmanjinov nikako nije bio u sukobu sa patriotom – smatra Valkova i nije jedina koja tako misli.

Pisac Šiškin o Rahmanjinovu: „Savršen sluh – za istoriju, za život"

„Ako bih morao da izaberem samo jednu osobu koja oličava rusku kulturu, to bi bio Sergej Rahmanjinov", kaže Mihail Šiškin, jedan od najvećih ruskih pisaca današnjice, koji je i vrsni poznavalac muzike i živi u Švajcarskoj. S obzirom na situaciju u svojoj domovini sebe naziva „emigrantom iz uverenja" – kao što je to svojevemeno za sebe govorio Rahmanjinov.

Šiškin smatra da je kompozitor imao „savršen sluh – za istoriju, za život". U njegovoj muzici Šiškin oseća slutnju užasa 20. veka, gulaga i Holokausta. Ali i svetlo utehe.

„Za mene je tajna njegove muzike – pobeda nad smrću. Nije slučajno da je Rahmanjinov na pitanje dirigenta Leopolda Stokovskog, kako treba svirati njegovu muziku, rekao: „Prvo smrt, pa život".

Smrt na Beverli Hilsu, grob u Njujorku

Kompozitor, koji je tokom celog života bio Rus, uzeo je pred smrt američko državljanstvo (1. februara 1943) – pre svega da bi olakšao život svojim potomcima. Poslednjih meseci života, bolujući od melanoma, raka kože, Rahmanjinov je razmišljao o povratku u Rusiju i čak je kontaktirao rusku ambasadu.

U svom testamentu je napisao da želi da bude sahranjen u Moskvi, na groblju gde su sahranjeni Skrjabin i Čehov, ali to nije bilo moguće zbog njegovog američkog državljanstva. Sergej Rahmanjinov je umro 28. marta 1943. na Beverli Hilsu u Los Anđelesu, a sahranjen je u Njujorku.

Jubilej u ratnim vremenima

„Ne mogu da se setim da je ikada godišnjica umetnika proslavljena tako naveliko kao ova Rahmanjinova", priznaje, gotovo začuđena Valkova.

Teško da postoji ruski orkestar ili opera koji se trenutno ne bave Rahmanjinovim delima, ima bezbroj simpozijuma i publikacija, oživljeno je Rahmanjinovo klavirsko takmičenje, i naravno: državna manifestacija u Rahmanjinovom muzeju na rodnom imanju Ivanovka - gde su seljaci u zamahu oktobarske revolucije koncertni klavir vlasnika bacili sa prvog sprata - koje je s ljubavlju obnovio harizmatični direktor muzeja Aleksandar Jermakov, koji je preminuo prošle godine.

Pisac Šiškin je potpuno zgrožen pokušajem današnjih ruskih vladara da uzurpiraju sećanje na Rahmanjinova:

„Kao što je drevni car Mida sve što je dotakao pretvarao u zlato, tako oni sve što dotaknu pretvaraju u prljavštinu. Ova država je sama po sebi neprijatelj. celokupne umetnosti i kulture", kaže Šiškin, koji je jedini ruski pisac koji je nagrađen sa sve tri najvažnije nacionalne književne nagrade. „Ali sve dok postoji Zapad, oni moraju da se pretvaraju da vole kulturu."

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.