Senzacionalno otkriće u Ermitažu | Mozaik | DW | 14.02.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Dijalog muzeja

Senzacionalno otkriće u Ermitažu

Rimski kip Viktorija del Kalvatone važila je kao najveći gubitak berlinske Zbirke antičke umetnosti nakon kraja Drugog svetskog rata. Nakon 75 godina neizvesnosti, lepotica je pronađena u Sankt Peterburgu. I ostaje tamo.

Njegova istorija je priča o nestancima i ponovnom pronalaženju. Godine 1836. italijanski seljaci su u Kalvatoneu, malom naselju pored grada Kremone, iskopali tri pozlaćena bronzana dela jednog kipa: ženski glavu, torzo s desnom rukom i jednu kuglu. Kada su delovi spojeni, na vidjelo je izašla elegantna ženska figura koja graciozno lebdi nad globusom. Natpis na kugli, kojim se slavi pobeda Rimljana nad varvarima, ukazuje na vreme dvovlašća Marka Aurelija i Lucijusa Verusa, što je omogućilo da se utvrdi datum njenog „rođenja“: između 161. i 169. godine nakon Hrista.

Godine 1840. je tadašnji direktor Berlinske galerije Gustav Fridrih Vagen, prilikom jednog putovanja po Italiji, otkrio kip koji je bio na prodaju. Oduševio se i kupio ga za tadašnjih 9.000 lira. Kip je prenesen u Berlin i postao je deo kraljevske zbirke.

Ponos Berlina i ratni plen

Sledećih sto godina boginje Viktorija stajala na natkrivenom mostu između Starog i Novog muzeja i postala jedan od simbola Berlinske antičke zbirke, poput Nike iz Samotrake u Luvru. Posetioci su bili oduševljeni savršenstvom skulpture i njegovom jedinstvenošću. Malo je na svetu bilo tako dobro očuvanih kipova izrađenih u prirodnoj veličini od pozlaćene bronze. Napravljeni su brojni gipsani odlivci koji su izlagani u muzejima. U inventaru zbirke, Viktorija iz Kalvatonea vodila se pod brojem Sk 5.

Viktorija iz Kalvatonea u Berlinu 1934.

Viktorija iz Kalvatonea u Berlinu 1934.

Nakon početka Drugog svetskog rata, statua je, zbog zaštite od vazdušnih napada, zajedno s drugim umetničkim predmetima, bila sklonjena u muzejski podrum. U martu 1945, zgrada nad podrumom je srušena u bombardovanju. U podrumski trezor prodrla je voda. U leto 1945. iz vode su je izvadili vojnici Crvene armije.

Kao stručnjak je pozvan moskovski arheolog Vladimir Blavatski. Odmah ju je prepoznao i naložio da se prenese u Sovjetski Savez. U sklopu „kompenzacione restitucije“, kako su Sovjeti zvali ono što se naziva „ratni plen“, brojna umetnička dela su iz nemačkih muzeja prebačena u muzeje u Moskvi, Lenjingradu i druge gradove. Pripadajuća dokumentacija je međutim prebačena u Komitet za kulturna dobra u Moskvi.

Viktorija iz Kalvatonea

Viktorija iz Kalvatonea

Decenije neizvesnosti

„U ratnoj zbrci je Viktorija izgubila svoj identitet“, kaže Ana Aponasenko, naučna saradnica Ermitaža u Sankt Peterburgu. „Dobili smo je bez ikakvih papira, čak je i berlinski inventarski broj bio izbrisan. Objekat je bio bez lica i više decenija zagubljen.“

Viktorija je kao „manje vredan“ objekat završila u jednom sanduku u magacinu za francusku umetnost 17. veka. Verovatno je razlog tome bila njena golotinja: „Tu se odmah spontano pomislilo na Francusku“, uz osmeh objašnjava Ana Vilenskaja, istoričarka umetnosti u odeljenju za zapadnoevropsku umetnost u Ermitažu. Ona je bila jedna od onih koji su otkrili da se radi o Viktoriji. To nije bilo jednostavno: u skladištima peterburškog muzeja nalazi se više od tri miliona predmeta, a samo antička zbirka ima više od 106.000 komada.

Nemačko-ruski muzejski dijalog

Ali nakon 75 godina, Viktorijin trag ponovo je pronađen. Pri proučavanju dokumenata o svojevremenom transportu umetničkih predmeta, Ana Aponasenko pronašla je naznake o mogućem mestu na kojem se nalazi kip. Kada je sanduk pronađen, radost je bila velika – i u Berlinu: „To je bio naš najveći ratni gubitak“, kaže Martin Majšbergerc, zamenik direktora Berlinske antičke zbirke.

Detaljna restauracija nakon decenija provedenih u sanduku

Detaljna restauracija nakon decenija provedenih u sanduku

To što je uopšte pokrenuta potraga za izgubljenim umetninama rezultat je nemačko-ruskog dijaloga muzeja. Radi se o inicijativi stručnjaka dveju zemalja koji se angažuju u naučnoj razmeni između nemačkih i ruskih muzeja i arhiva. Za 15 godina, otkako je taj dijalog pokrenut, već je ostvareno više značajnih projekata i izložbi, poput recimo „Doba Merovinga“ (2007.) ili „Bronzano doba: Evropa bez granica“ (2013).

Osim toga, i brojna umetnička dela koja se na kraju rata kao ratni plen odnesena iz nemačkih muzeja ponovo su izašla na svetlo dana – poput recimo čuvenog Zlatnog blaga iz Ebersvaldea, koje je takođe decenijama bilo u ruskom depou. Tako muzejski stručnjaci dveju zemalja ostvaruju napredak tamo gde politika to ne uspeva.

Ruski parlament, Duma, 1998. dekretom je odlučio da se sav ratni plen smatra ruskim državnim vlasništvom – kao nadoknada za velike gubitke ruskih muzeja tokom Drugog svetskog rata. Nemačka pak insistira na međunarodnom pravu i Haškoj konvenciji koja ne dozvoljava da se kulturna dobra degradiraju na nivo ratnog plena. U međuvremenu i jedna zakonska odredba onemogućava izlaganje tih umetničkih predmeta u Nemačkoj: čak i kada bi Rusija pristala da ih pozajmi, nemačko državno tužilaštvo bi te objekte moralo da zapleni čim stignu u zemlju.

-pročitajte još: Zašto se ne vraćaju slike koje su pokrali nacisti?

Zbog toga muzejski stručnjaci traže druge puteve saradnje. „Na neki način, mi smo tu problematiku pretvorili u vrlinu“, kaže Herman Parcinger, šef Fondacije pruskog kulturnog blaga. On naglašava da su intenzitet i kvalitet te saradnje jedinstveni u svetu.

Saradnja muzejskih stručnjaka: Herman Parcinger i Mihail Pjotrovski

Saradnja muzejskih stručnjaka: Herman Parcinger i Mihail Pjotrovski

Trajno u Ermitažu

Sada, nakon njenog ponovnog iznošenja na svetlo dana, Viktorija će biti integrisana u stalnu postavku izložbe u Ermitažu. Pritom to nije jedini takav slučaj – i neke druge umetnine koje su iz Nemačke nakon rata odnesene u Sovjetski Savez postale su deo kolekcija tamošnjih muzeja. To je recimo slučaj s „Prijamovim blagom“, koje je svojevremeno tražeći Troju pronašao i u Nemačku preneo arheolog Hajnrih Pliman, a koje se sada nalazi u Puškinovu muzeju u Moskvi. A tu je Rubensova slika „Tarkvinije i Lukrecija“.

Što se Viktorije tiče, ona je izložena u jednoj od najlepših dvorana Novog Ermitaža – u Rimskoj dvorani. U međuvremenu je snimljen i dokumentarni film „Istorija jednog remek-dela“ u kojem se priča o povratku boginje među nas i o njenim avanturama od Kalvatorna, preko Berlina, do Sankt Peterburga.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Reklama