1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Polen Deutschland Lech Walesa bekommt Point-Alpha-Preis 2013
Foto: picture-alliance/dpa

Senke prošlosti Leha Valense

Bartoš Dudek
19. februar 2016.

Leh Valensa ponovo je pod pritiskom. Novootkrivena dokumenta dokazuju da je bivši predsednik i dobitnik Nobelove nagrade za mir sedamdesetih godina navodno bio službenik tajne službe. Valensa to demantuje.

https://p.dw.com/p/1Hyg4

Optužba je ozbiljna, ali nije nova. Još ranih osamdesetih zapadne ambasade u Varšavi, kao i sledbenici Leha Valense, dobili su dokumenta koja je trebalo da kompromituju harizmatičnog vođu sindikata i borca za građanska prava kao doušnika. Ipak, 2011. je Institut za nacionalno pamćenje (IPN), državna ustanova koja se bavi suočavanjem sa komunističkom prošlošću Poljske, zvanično ustanovio da je dokumenta koja terete Valensu lažirala poljska Služba za državnu bezbednost. Prema navodima bivših radnika te službe, tada je ispitano više članova tima koji su, između ostalog, sakupili Valensine rukopise iz različitih faza njegovog života.

Cilj je delimično postignut. Glasina da je Valensa, kao nezvanični saradnik pod kodnim imenom „Bolek“ špijunirao za Državnu bezbednost, izazvala je razdor između njega i nekih njegovih saradnika. Ipak, dokumenta dostavljena norveškoj ambasadi nisu sprečila da Valensa 1983. godine dobije Nobelovu nagradu za mir.

Političko oružje

Glasine o Valensinom navodnom doušničkim delovanju su, nakon kraja komunizma i njegovog izbora za predsednika (1990), dobile dodatno političko ubrzanje. Četvrtog juna 1992. godine, bivši ministar unutrašnjih poslova Antoni Macerevič objavio je spisak sa 64 imena bivših agenta Državne bezbednosti u najvišim državnim službama. Najpoznatije ime bilo je – Leh Valensa. Još iste noći je Sejm, donji dom poljskog parlamenta, zahvaljujući aktivnoj podršci predsednika, izglasao nepoverenje vladi Jana Oljševskija. Njegova i Macerevičeva stranka tada se zvala „Udruženje centar“, a osnivači su bili braća Leh i Jaroslav Kačinjski koji su u to vreme, nakon što su izbačeni iz predsedničkog kabineta, bili na ratnoj nozi sa Valensom. Sve do danas Jaroslav Kačinjski (aktuelni predsednik vladajuće stranke „Pravo i pravda“) i Antoni Macerevič (danas ministar odbrane Poljske) smatraju da je pad vlade Jana Oljevijskog bio „državni udar bivših agenata“.

S druge strane, Leh Valensa i njegov tadašnji politički tabor uvek su naglašavali da spisak sadrži samo agente koji su registrovani u Državnoj bezbednosti, a da to ne govori o stvarnoj saradnji. Godine 2000, Sud za lustraciju koji preispituje istinitost navoda visokih državnih službenika, presudio je u korist Leha Valense zaključujući da je istinita njegova tvrdnja da nije bio nezvanični saradnik Državne bezbednosti. U Valensinu korist presuđeno je i 2011. kada je on tužio jednog svog bivšeg saradnika koji je naveo da je Valensa bivši agent Državne bezbednosti. Presuda je glasila da on Valensi mora da uputi zvanično izvinjenje.

Bildergalerie Lech Walesa
Predsednička kampanja 1990.Foto: Getty Images/Afp/Wojtek Druszc

„Životno osiguranje“ bivšeg generala?

Saopštenje Instituta za nacionalno sećanje u kojem se navodi da su pronađena nova dokumenta o navodnoj saradnji Leha Valense s Državnom bezbednošću, ponovo je pokrenulo diskusiju o tom verovatno najpoznatijem živom Poljaku.

Pronađena su lična dokumenta, među kojima i tzv. obaveza o saradnji, radna evidencija koju je imao „Bolek“, uključujući i rukom pisane izveštaje, kao i račune iz vremena od 1970. do 1976. godine, saopštio je direktor Instituta Lukaš Kaminski. Navedeno je da je u toku analiza više stotina stranica tih dokumenata.

Ona su, inače, bila u posedu generala Čelava Kišaka koji je preminuo u novembru. Kišak je bio najbliži saradnik bivšeg šefa Komunističke partije Vojćeha Jaruzelskog. Između 1981. i 1990. Kišak je bio ministar unutrašnjih poslova, a time i neko ko je upravljao tajnim službama i njihovima arhivama. On je dokumenta o Valensi protivzakonito držao kod kuće. Prema medijskim izveštajima, dokumenta je njegova udovica navodno ponudila na prodaju Institutu na nacionalno sećanje, nakon čega je u njenom prisustvu izvršen pretres kuće. Ostaje nejasno zašto bi Kišak otuđio i sačuvao ta dokumenta. Možda je želeo da ih iskoristiti kao sredstvo ucene protiv Valense.

Otvorena pitanja

Iako je Leh Valensa uvek strastveno demantovao faktičku saradnju s Državnom bezbednošću, neka pitanja o njegovom odnosu s tajnom službom i dotičnim dokumentima zaista ostaju otvorena. Tako je on tek 2011. godine u jednom intervjuu priznao da je potpisao obavezu o saradnji s Državnom bezbednošću. „Svi su to potpisali, dakle i ja sam to uradio“, rekao je on tada. Ali Valensa tvrdi da je pritom bio siguran da „on neće da promeni stranu“. „Doneo sam odluku i smatrao sam da ću time biti u stanju da više toga postignem i više da zaštitim. Kada bih mogao da ponovim svoj život, uradio bih isto“. Naravno, odgovor na pitanje da li je uzimao novac ili pisao bilo kakve izveštaje – nije dao. U tom kontekstu, Valensine pristalice ukazuju da je veoma problematično iz današnje perspektive prosuđivati komplikovane odnose u jednoj diktatorskoj i policijskoj državi.

Valensini protivnici mu pak prebacuju da je tokom svog predsedničkog mandata naložio da mu se dostave njegovi stari akti iz Državne bezbednosti. Kasnije je utvrđeno da oni nisu bili potpuni i sve do danas nije jasno da li oni još ranije nisu bili potpuni, kako to tvrdi Valensa, ili je nepoželjni materijal uklonio on sam, kako tvrde njegovi protivnici.

Sam Valensa je na svom internet-blogu, kada je reč o novim otkrićima, naveo da o njemu „ne mogu da postoje dokumenta“ i da će on to, ukoliko je neophodno, „dokazati na sudu“.