Selfi s demonstrantima

Srbija je – od Subotice do Niša – na ulicama već godinu dana. To nije novost. Nova su lica. Novi su Nemanja Milosavljević iz Beograda i Katarina Jelisavčić iz Novog Sada koji su 3. aprila s nekoliko klikova na Fejsbuku pokrenuli lavinu, iako u to niko nije verovao, a mnogi su sumnjičavi i danas.

Možda bismo manje raspredali o teorijama zavere da nas je bilo više u Novom Sadu tog ponedeljka nakon izbora kada je Katarina prvi put uzela megafon u ruke i rasplakala se dok je govorila da ne želi da ide iz Srbije i pozvala okupljene da joj u tome pomognu. Tako valjda drame ti „Sorosevi plaćenici, huligani i drogoši“, kako ih etiketiraju abortirani mediji.

Za pet dana protesta širom Srbije videli smo hiljade i hiljade tih Katarina. Njih smo uvek kritikovali – zbog apatije, izborne apstinencije, nasilja, nekulture, desničarenja, površnosti, nezainteresovanosti... O njima smo mudrovali, njih nismo pitali. Ni studente, ni srednjoškolce, ni one koji se razvlače po biroima dok ne odu na brod da za satnicu od par dolara fotografišu pregojene turiste ili im donose hladne koktele.

Sada je jasno da su sve slušali, trpeli i čekali da oni stariji napokon završe svoje poslove. Predsednički izbori bili su poslednji znak da od toga nema ništa, a milenijalci žele da žive „odmah sada“, kako je jedan od mladića napisao na svom transparentu.

Mladi ljudi koji nam se događaju na ulicama već pet dana nisu ni nezainteresovani, ni neinformisani, ni nasilni. Oni su naprosto – besni. Besni je im prijatelji odlaze. Besni jer su svakog dana pred dilemom da to učine i sami. Besni zbog Feketića, poplava, helikoptera i fantoma. Besni zbog lažnih diploma i korumpiranih profesora. Besni zbog poltronskih studentskih lidera. Besni zbog lažnih obećanja, prekarnih radnnih mesta, propalih fabrika, zaostalih plata, napumpanih statistika… Ne žele da čekaju „dve do dve i po godine“ kada će nam svima postati sjajno. Ali besni su i zbog babine penzije, tatine nervoze i 48 sati Vučića.

To nije analiza, to su njihove poruke preko transparenata, horskih pokliča i razgovora s novinarima. Oni o čijoj apolitičnosti drobimo iz dana u dan ovih dana vrlo suvislo i koncizno govore o bitnim političkim pitanjima. Oni za koje tvrdimo da ne haju za tradicionalne medije, jer su se preselili na internet, traže ostavke članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije i rukovodstava javnih servisa. Oni na koje posle svakih izbora ospemo paljbu zbog apstinencije zahtevaju da se urede birački spiskovi.

Zato su se na jednom mestu skupili i levi i desni i oni sa centra i oni kojima ideologija ne predstavlja baš ništa. Tako su na listu Sorosevih plaćenika dospeli i oni koji su i sami verovali da tako nešto postoji, tako su „Ne damo Srbiju“ počeli da kliču i oni koji su svaki oblik patriotizma gledali s gnušanjem. Tako su u Novom Sadu u živi zid kod RTV-a stali navijač, panker i hipster. Tako se svaka rasprava o tome ko će stati na čelo kolone u Beogradu završava uzvikom „Svi zajedno“.

Bez policije koja bi ih sačuvala od provokatora, protesti ipak prolaze bez većih incidenata, iako je šetnja i dalje nepredvidiva. Doduše, nepredvidiva za učesnike i medije, ali reklo bi se ne i za lokalne vlasti u Novom Sadu i Nišu, koji su kolone pozdravili gašenjem ulične rasvete. Ozbiljno? Ne možete ugasiti uličnu rasvetu milenijalcima i misliti da ćete ih uplašiti. U poređenju s tim za šta sve imaju aplikacije, svetlo na telefonu mu dođe nekako iz doba jure.

U vreme ispitnog roka, ovi protesti ih, kažu, skupo koštaju. Spremni su da plate cenu. Pored parola koje su pre dvadeset godina uzvikivli njihovi roditelji, reski humor nove generacije oličen je u pesmama „Onesvesti se“ i „Ko ne skače, taj je Vučić“, u povicima „Tišina tamo“ pred kraj minuta ćutanja pred zgradom RTS-a, i u dečijoj pesmi „Vuče, vuče, bubo lenja“, koja je na protestima dobila novu perspektivu.

Novi demonstranti ne znaju kako s medijima, ni zašto je tako prokleto važno ko je organizator. Na najskuplje pitanje ovih dana, kaže mi jedan od njih, sad neće da odgovore iz principa. A vođe se nameću svakog dana i sami stavljaju na čelo kolone. „Može transparent, ne možeš da mi odvučeš masu“, kaže jedan od tih pokušaja vođa u raspravi o tome ko će povesti kolonu. Odgovor stiže baš od te mase: „Nećemo vođe“ i „Studentski protesti“ – vikali su svi u glas.

Dušebrižnici, kakvi jesmo bili svih ovih dana, u strahu da neko ne izmanipuliše tu masu, nismo primetili da to nije nikakva masa, već skup koji će ispratiti poruke s megafona i poziv na minut ćutanja, ali šutnuti na začelje sve one koji pokušaju da budu „prvi među jednakima“. Zato, kažu, nema intervjua ispred kolone, nego u ravni s njom, zato nema organizatora, zato nema hijerarhije. Zato nema lica koje bi poslužilo za poternicu na naslovnicama.

Postoji samo ideja o tome šta više ne mogu da trpe. Postoje slike koje više ne mogu da gledaju. „Ne viđam ni mamu ni tatu, zato što rade po ceo dan, a opet ne mogu da zarade dovoljno“, plastično objašnjava jedan od njih ovih dana. To ih drži na okupu, bez obzira na to koliko (ne) poznaju ustavnu podelu vlasti. Prevejani „sorosevci“, gle čuda, nisu baš ni sigurni šta ako stvarno svi na vlasti podnesu ostavke, pa traže savete i konsultuju zakone. Ali zašto je to problem? Od onih koji to znaju, gle još jednog čuda, nismo za sve ove godine imali mnogo koristi. Demonstranti znaju šta i zbog čega neće i za to imaju čvrste razloge utemeljene u stvarnom životu.

Ako nismo verovali Katarini i Nemanji kad su nas pozvali u ponedeljak, sad je barem red da kažemo izvinite. Jer oni, ne samo da veruju, oni znaju da mogu. A onima koji ih ne vide i ne čuju, u subotu sa beogradskih ulica šesti put gromoglasno poručuju: „Izlazite napolje!“