Selektorova poslednja šansa

Cela Nemačka zna ko je Milorad Mažić, direktor jedne fabrike mesa, rođen u Vrbasu, sudio ove sezone dva puta Nemcima, jednom pobedili Austriju 3:0, drugi put Dortmund pobedio Mančester Siti 1:0, ponosan što sudi na prvenstvu i spreman da uradi sve za svoju zemlju. Kada Mažić svirne u pištaljku, novi Adidasov model lopte zakotrljaće se travom na Areni Forta Nova u brazilskom Salvadoru, i počeće prva utakmica Nemačke na Svetskom prvenstvu. Kako je to dan od nacionalnog značaja, brojni nemački listovi na dan okršaja sa Portugalijom pokušavaju da analiziraju – šta bi to bio uspeh Joakima Leva i njegovog tima na ovom prvenstvu?

„Joakim Lev je već sakupio prve pluseve na ovom Svetskom prvenstvu“, piše Mitelbajeriše cajtung i hvali izjavu nemačkog selektora koji je rekao da podržava zahteve demonstranata u Brazilu – obrazovanje, zdravstvo, demokratiju. „Hrabra poruka. Smešno bi bilo ponašati se kao da se turnir u Brazilu igra u nekom paralelnom svetu. Socijalni nemiri u ovoj zemlji u razvoju sada su pod lupom čitavog sveta“, piše dalje list, a onda se okreće utakmici sa Portugalijom:

„Levova ekipa je mačka u džaku, čak i za svog spiritus rectora. U Južnoj Americi Lev ima svojevrsnu premijeru – prvi put pred jedno veliko takmičenje njegova fotelja pomalo se ljulja. Njegov rad se pažljivo posmatra. Ocene su difuzne, ali u fudbalskom svetu ima više glasova koji kažu da je možda vreme za promenu selektora. (...) Lev mora da okonča 18 mučno dugih godina bez titule za Nemačku. Ovu navodno zlatnu generaciju u kojoj su izuzetni znalci poput Filipa Lama, Mesuta Ozila ili Marija Gecea konačno treba da odvede do cilja.(...)

Frapantne su sličnosti sa prenstvom u Južnoj Africi – nemačka postava sastavljena je iz prinude. Velike nade polagane su u Marka Rojsa koji se povredio na nevažnom šutanju lopte protiv Jermenije. Levov tim će se zato u velikoj meri sastojati od pomoćnog osoblja. Takav status je 2010. imao i Tomas Miler – on se sa juga Afrike vratio kao proslavljeni golgeter, a Nemačka je u osmini finala protiv Engleske i u četvrtfinalu protiv Argentine dočarala svoj najimpozantniji fudbal još od prvenstva u Italiji 1990. I ovog puta je minimalni cilj prolazak do polufinala. Inače neće biti aplauza – i to će verovatno biti kraj za Jogija Leva“, zaključuje Mitelbajeriše.

Švebiše cajtung podseća da su pre samo 15 godina u reprezentaciji Nemačke igrali fudbaleri jadnih mogućnosti, poput Ronalda Maula i Hajka Grebera. Nije izgledalo sjajno ni 2002. kada se nekako došlo do finala. Poenta – u eri Joakima Leva reprezentacija igra bolji fudbal nego tada. „Matematički, Lev prosečno osvaja 2,20 bodova po utakmici i po tome je najuspešniji selektor ikada. Ipak, još nije imao priliku da učestvuje u navijačkom talasu – kao evropski prvak Berti Fogs 1996. Niti da izbezumljeno jurca po terenu – kao svetski prvak Franc Bekenbauer 1990. Još nije doneo čudo – kao Sep Herberger 1954. u Bernu“, navodi list.

Dalje piše da je krajnje vreme da simpatični Lev zaboravi na druga i treća mesta. Ovo mu je peti veliki turnir – ako se računa i Mundijal 2006. kada je bio Klinsmanov pomoćnik. „Zna da mu je ovo poslednja šansa. Zato ide na rizik. Odriče se napadača, osim večito mladog Miroslava Klosea. U korist talentovaanih klinaca poput Erika Durmaa i Matijasa Gintera, Lev se odriče drvenih rutinera á la Hajko Vesterman i Marsel Jansen. Lev ovoga puta mora da uspe. Sve njegove odluke upućuju na to da i sam slično vidi situaciju. Ako opet propadne, treba da snosni posledice. Lepše bi, međutim, bilo da u Brazilu svojim doteranim fudbalom dođe do tog velikog uspeha kooji zaslužuje.“

Manje moranja u današnjem komentaru Berliner morgenposta: „Naravno da bi bilo lepo kada bi Levov tim podigao trofej na Marakani. Ali o uspehu i neuspehu odlučuje i način na koji tim nastupi. Nemačkoj ne treba titula kako bi verovala u sebe, ne treba joj zlatni pehar da ujedini naciju kao što je to bilo 1990. Nemačka je samouverena zemlja koja u najvećoj meri dobro funkcioniše i kojoj fudbalski uspesi ne trebaju kao katalizator – kao što trebaju Brazilu. Nemačkoj treba ekipa koja daje sve od sebe, igra dobar fudbal i neguje vrednosti poput fer pleja i timskog duha. Tim sa kojim zemlja može da se identifikuje. Studije pokazuju da je nacionalni tim nešto poput najmanjeg zajedničkog imenitelja. Četvrta sila u državi, jer dopire do svih društvenih slojeva. To je velika odgovornost za Leva i njegove igrače.“