Seks i rokenrol – ali samo uz pristanak!
24. avgust 2018.
Vaken 2010, najveći hevi metal festival na svetu. Ispred bine desetine hiljada oduševljenih fanova, jedna devojka pušta da je gomila nosi na rukama. Ona ima vrlo kratku majicu i još kraću suknjicu. Ispod nje ruke stotina muškaraca. Polupijanih, odlično raspoloženih – po svoj prilici delimično i zbog slatkog tereta koji nose. Jasno je da se tu poneka ruka poneka i omakne – namerno ili ne – i dotakne i intimne delove tela. Na kraju, devojku spuštaju na zemlju – ali bez gaćica. Kasnije se o tome na jednom internet-forumu Vaken-fanova o tom slučaju žustro raspravlja.
Izjave poput: „To je i htela, s obzirom na to kako se obukla“, nailaze na osudu. „Nema nikakvog razloga da se žene tretiraju kao parče mesa samo zato što je neko pijan i napaljen!“ A jedna učesnica diskusije piše: „Očigledno da u mnoge pijane glave ne može da uđe to da bi ispod bikinija i kratkih pantalona mogao da bude i normalan čovjek. Naravno, možda je mogla i prikladnije da se obuče ako je već htela da je nose na rukama.“
Tačne brojke se ne znaju
Scene poput ove mogu se dogoditi na svakom festivalu, bez obzira na to koliko je veliki i kakva se muzika sluša. A ni tema nije nova, s amo se o tome nije pričalo – sve dok prošle godine više slučajeva na festivalu Bravala u Švedskoj nije prelilo čašu.
Tamo je policiji prijavljeno više slučajeva seksualnog napastovanja, među njima i tri silovanja. Čak je navodno jedna 15-godišnjakinja silovana u masi. Godinu dana ranije, prijavljeno je čak pet silovanja. Za organizatore je to bilo previše i otkazali su dalja izdanja tog najvećeg švedskog muzičkog festivala.
Nije sasvim sigurno da se radilo „samo“ o tri slučaja silovanja. Mnoge žene je sramota da prijave takve zločine. A i druge žrtve uzvraćaju udarac: 2017. je u Vakenu jedna žena tako pretukla pijanog napasnika, da je on završio u sanitetskom šatoru.
„To nije metal“
Ipak, takvi zločini sve u svemu ne nanose štetu generalnoj predstavi o muzičkim festivalima kao mestima slobode, zajedničkog provoda i bekstva iz svakodnevice. Na festivalima bi svi trebalo da budu jednaki i da mogu, kako se to kaže, jednostavno da otkače. Mnogo alkohola, malo sna, stalno slavlje, pivo već za doručak, opuštanje, pravljenje gluposti. Naravno da lepa i slatka sloboda ne bi smela da se zloupotrebljava na račun drugih. U Vakenu za to čak postoji i slogan: „To nije metal!“
U okviru rasprave #MeToo porasla je senzibilnost javnosti. Tako su mediji na početku festivalske sezone ove godine postavili pitanje: da li je povećan broj seksualnog uznemiravanja na muzičkim festivalima? Tačnih podataka međutim nema. Firma „Skorpio“ je organizator, između ostalog i festivala „Uragan“ (Hurricane) koji svake godine okupi oko 80.000 posetilaca.
Generalni direktor te firme Štefan Tanšajd smatra da problem nisu festivali već pojedinci koji svesno prelaze granice dozvoljenog. Oni bi, smatra Tanšajd, to radili i na nekom drugom mestu. „Seksualno nasilje nije problem festivala, već čitavog društva.“
Da li je to suviše jednostavno objašnjenje? I da, i ne. Tačnih podataka nema. Broje se samo oni slučajevi koji se prijave. Ali zato ima sve više procena i anketa. Britanski institut za istraživanje javnog mnijenja „Jugov“ (YouGov) sproveo je anketu s više od hiljadu ženskih i muških posetilaca festivala o njihovim iskustvima u poslednjih pet godina.
Petina svih ispitanika oba pola navela je da je barem jednom bila izložena seksualnom uznemiravanju. Posebno su na meti bile žene mlađe od 40 godina. A engleski festival Glastonberi već dve godine pred binama nudi tzv. žensku zonu, i ona je rado posećena.
„Gde je put za Panamu?“
U Nemačkoj se u poslednje vreme širi jedan jednostavan, ali veoma efikasan trik. Osobe koje to žele mogu da se na festivalima ili u klubovima jave redarima i ljudima iz obezbeđenja s nekom vrstom lozinke. To je za mnoge jednostavnije nego da zvanično prijavljuju neki prekršaj i time dovedu sebe u opasnost da ne budu shvaćeni ozbiljno. „Za prevenciju je važno da se pogođenim osobama omogući da se što je moguće jednostavnije obrate nadležnoj osobi“, smatra Štefan Tanšajd.
On je tako sa svojom firmom prošle godine pokrenuo projekt „Panama“. „Kada neko našim redarima postavi pitanje ’Gde je put za Panamu?’, on se odmah i bez velikih rasprava izvlači iz trenutne situacije i sklanja na bezbedno mjesto. Onda mi na miru, zajedno s tim posetiocem, odlučimo kako možemo da mu pomognemo i kako dalje da postupamo.“
I to funkcioniše, mada ljudi tu vrstu pomoći traže iz najrazličitijih razloga – kako žene, tako i muškarci. „Nekima je prosto previše gužve i potreban im je predah u nekoj ’sigurnoj zoni’“, kaže Džasper Barendregt iz firme „Skorpio“. To rešenje, koje potiče inače iz Velike Britanije, sve više se širi i na druge zemlje.
Osim toga, kampanje poput „Paname“ doprinose tome da sve više posetilaca festivala uočava ono što se oko njih događa. I tako više paze jedni na druge.