Sećanje na Marinu Helman-Čuturilo

„U zapadnom društvu, smrt više nije u modi“, kako to u knjizi kaže David Albahari. „Medicina uspeva da tehničkim dostignućima produži život tela, da uspori starenje. Ali, šta je sa dušom? Čemu produžavanje života tela ako je duša već godinama mrtva? Mi živimo u vremenu globalne ideologije gde se samo konzumiranjem može doći do sreće, a da, pri tom, ni u jednom trenutku ne pokušavamo da definišemo pojam sreće ili da preispitamo sopstvene životne modele.“

Tako je u jednom intervjuu, pre nekoliko godina govorila scenografkinja Marina Helman-Čuturilo. Posle ovakvih reči jasno je zašto je u poslednje vreme govorila da ne želi da ostari. Oni koji su poznavali Marinu znaju da nije želela da bude nemoćna, nesigurna, neodgovorna, nejaka, neuspešna, nespremna.

Marina je uvek bila jaka. Borac. Pametna Marina. Uspešna Marina. Kreativna Marina. Ambiciozna. Vredna.

Moja drugarica

Upoznala sam je pre 30 godina, kada je nakon što je diplomirala na arhitekturi, odlučila da svoje znanje uloži u stvaranje pozorišnih čarolija. Radile smo zajedno predstavu „Mandragola“ koja je gostovala po Srbiji. Marina je bila zadužena za scenografiju, ja sam glumila. Posle predstave glumci su odlazili, a gde bi drugo, nego u obližnju kafanu. Za to vreme, Marina je pakovala scenografiju.

Nas dve smo imale posebnu privilegiju jer je divni glumac doktor Miša Žutić, koji je sebe prozvao našim starateljem, nas dve vodio da nas okrepi. Posle dva dana, Marina se pobunila i, pošto na Mišu nije smela i nije htela, osula je drvlje i kamenje na mene, zahtevajući da joj pomognem. Kada sam pokušala da se izmigoljim i na sipljivom oblaku „umetničkog uznosa“, izjavila da sam odradila svoj posao, održala mi je tačnu i ubojitu lekciju o profesionalno-prijateljskoj-etici, rekavši: „Baš me briga što si glumica, ti si moja drugarica. Pomaži!“

Marina i Hanes

Marina je bila jedna od retkih žena, možda i jedina koja je uspela da pronađe svoju drugu polovinu. U liku Hanesa Helmana, nemačkog glumca. Nikada nisam videla da je neki par uspeo da ostvari takav sklad, mir, zajedništvo i razumevanje kao što je to uspelo Marini i Hanesu. Hanes je na Marinu bio ponosan, a Marina se jako plašila šta će biti „ako se Hanesu nešto dogodi“.

Marina Helman-Čuturilo je bila posebna. Nikada i ni u čemu nije bila površna. Uvek zainteresovana, duboka, radoznala, angažovana i mudra. Delila je savete i rešenja. Nije ni čekala da je zamole, prećutno je znala da se od nje to očekuje.

Bila je neobično otvorena prema ljudima oko sebe, onima koje je tek upoznala po pravilu je prilazila veoma spontano i razgovarala toplo i otvoreno kao da se to samo po sebi podrazumeva. One sa kojima nije želela da deli takav način komunikacije jednostavno je zaobilazila. Nije se libila da uvek, ili po zasluzi, kaže svoje mišljenje - političko, privatno, prijateljsko, profesionalno. Bila je spremna na svim planovima. Mudra Marina.

Jurišanje

Kada je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, sablažnjavala se nad onima koji su sebi dopuštali da ostanu politički nepismeni. Ona je morala da deluje i dela. Kad je u ekipi imala saradnike koji nisu mogli, znali ili hteli da je prate, samo bi udahnula i nastavila da im ponavlja svoje zahteve onoliko puta koliko je bilo neophodno da oni urade ono što je ona želela. Bila je beskompromisna u onom najlepšem kreativnom i karakternom smislu. Jurišala je na glupost i nepravdu, reagovala na ono što je zaboli.

Jednom prilikom su nas dve na beogradskom aerodromu zaustavili carinici i odveli u „prostoriju do“, proveravajući podatke, brojeve i sve ono što je deo njihovog posla. Na treniranje strogoće nije reagovala, ali je eksplodirala kada su duhoviti momci počeli da nam se obraćaju „burazerkom terminologijom“, usput nas opominjući „da to, devojke naše lepe…“ valjda neće moći, šta li? Od tog trenutka svi prisutni, i oni koji su u međuvremenu pristizali, imali su priliku da saslušaju verbalni vatromet kojim je stavila do znanja šta misli o takvom ponašanju. Posle toga je u prvom aerodromskom kafiću, naručila neko oštro, takozvano, muško piće, usput mi dobacujući. „Pij to, vidiš da smo iznervirane.“

Nekom drugom prilikom je u nekom nemačkom gradu, u nekoj „rezidenciji“ jurišala na sliku tadašnjeg vladara života i smrti, u želji da se obračuna sa onima koji ga još drže na zidu.

Odlazak

Ta hrabra žena je bila jako nežna i mila. Kada je htela. I prema kome je htela.

Marina Čuturilo je rođena 1956. godine u Brusu. Do odlaska u Nemačku sarađivala je sa najpoznatijim srpskim i jugoslovenskim rediteljima. Radila je u Ljubljani, Sarajevu, Skoplju, Splitu. Dobila je brojne nagrade, dve Sterijine, dva Zlatna lovorova venca na Mess-u i razne druge. Na poziv čuvenog reditelja Roberta Ćulija, 1990. odlazi u Milhajm, zatim u Vupertal i potom, 1994. godine, postaje slobodan umetnik.

Radila je u Diseldorfu, Bremenu, Antverpenu, Libeku, Hamburgu, Hanoveru, Vajmaru, Berlinu, Lincu, Cirihu, Seulu, Bogoti, Damsku. Od odlaska iz Beograda uradila je oko stotinu pozorišnih predstava u drami i operi, bavila se režijom i kostimom. Bila je profesor scenografije na odseku za režiju na Akademiji za muziku i teatar u Hamburgu. Od 2007. godine pravila je scenografiju za čuveni tematski operski bal u Hanoveru. Ove godine je ceo teatar bio u znaku Bitlsa.

Odlazak Marine Helman-Čuturilo porazio je pozorišne i operske poslenike u Evropi i celoj bivšoj Jugoslaviji. Svojim scenografskim rešenjima ostavila je dubok trag i napravila značajan pomak u pozorišnoj umetnosti i razvoju scenografske umetnosti.

Ovo sećanje na veliku umetnicu Marinu Helman-Čuturilo, uprkos svim novinarskim uzusima, regulama i standardima želela bih i hoću da završim tako što ću da napišem: Marina drugarica. Moja. Otišla je.

Autorka: Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković