Sećanje na Krakov | Mozaik | DW | 22.08.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Zapisi sa Ušća

Sećanje na Krakov

Poljski trubač je po legendi pre osam vekova sa tornja crkve trubom upozoravao grad, sve dok mu grlo nije probola mongolska strela. Truba se i danas čuje u podne. Naglo prekida na mestu na kojem je davni trubač zanemeo.

Na ormanu pretrpanom kompletima knjiga bio je jedan golubije plave boje. Ime na hrbatu je bilo zagonetno: Henryk Sienkiewicz. Majka je morala da mi to pročita po Vuku. Letnja popodneva su sedamdesetih bila duga, a moj pristup knjigama – neograničen. Pročitao sam sve od Sjenkejviča. Nacionalnu trilogiju iz davnih poljskih ratova – „Ognjem i mačem“, „Potop“ i „Pan Volodijovski“, avanturistički roman „Kroz pustinju i prašumu“, čija se radnja odvijala u Africi,  ali i „Quo vadis“, knjigu o ranom hrišćanstvu u Starom Rimu. 

Poljska Vegeta

Morao je doći kraj osamdesetih da bih se u Poljskoj obreo sa grupom beogradskih studenata na razmeni. Mesec dana u studentskim domovima u Novoj Huti nadomak Krakova. U blizini se nalazila železara koja je Krakov, poljski kraljevski grad, snabdevala dovoljnom količinom radničke klase.

Pre polaska Čupo iz Sandžaka mi je tutnuo u ruku kilogram Vegete. Nisam mogao da se odbranim. Rekao je da je već desetak puta bio u Poljskoj i da je tamo Vegeta zlata vredna. Nisam mogao da zamislim junački narod iz Sjenkjevičevih knjiga kako kapitulira pred začinom iz Koprivnice.

Mene su tada više zanimale knjige Česlava Miloša koji je 1980. dobio Nobelovu nagradu ili još najmanje desetak imena koja su zasnovala svetsku slavu poljske književnosti. Čupo nije čuo ni za Miloša, ali je poznavao Poljsku kao svoj džep.

Krakov

Smoreni dugim putovanjem vozom, u kojem je bilo i rakije i gitare i raznoraznih gluposti, stigli smo u Krakov. Znam da smo sa železničke stanice došli taksijem i da je račun bio smešan, mada nas je čovek u ladi vozio pola sata do Nove Hute za koju kažu da je ima najviše zelenih površina u Krakovu. Meni je delovala sumornije od Novog Beograda.

Tamo sam odmah video da je poljski „realni socijalizam“ bio na izdisaju. Nova Huta je bila u rukama sindikata Solidarnošć. Portir u Studentskom domu je na crno prodavao ploče sa papinim misama.

Samo što smo se smestili, Čupo nas je poveo na tramvaj, nazad u centar. Mom pospanom pogledu počeo se otvarati Krakov – grad u koji ću se zaljubiti.

Samo što sam po Čupinom savetu stao sa kilogramom Vegete u jednu uličicu u centru, sa nekoliko strana su nagrnuli uzbuđeni Poljaci sa novcem u rukama, govoreći u glas. Omanji, crnpurasti čovek mi je pokazao da je njegov svežanj novčanica najdeblji, tutnuo ga je u moj dlan i uzeo Vegetu. Ostali su se razišli gunđajući. Od tog novca sam prvi put u životu sebi priuštio ulazak u noćne klubove za strance, svakodnevnu vožnju taksijem, i neograničene količine krakovske pite sa šampinjonima, koji su u okolini uspevali u podzemnim, slanim hodnicima.

Tatarska strela

Na Rineku – glavnom trgu –  nalazila se velika renesansna hala – Sukjenjice. Nastala je na mestu starije gotičke hale u kojoj su u kraljevska vremena prodavane marame i štofovi. Trgom je dominirala Bazilika Device Marije sa dva nejednaka tornja i burnom istorijom.

Po legendi je 1241. na tornju poljski trubač zanemeo usred oglašavanja jer mu je grlo probola mongolska strela. Poljaci su Mongole nazivali Tatarima. Taj signal u znak pobede ili upozorenja se zove hejnal. Marijanski hejnal iz Krakova se do dan danas svakodnevno prekida na mestu na kojem je navodno davni trubač zanemeo.

Crkva sa dva nejednaka tornja

Crkva sa dva nejednaka tornja

I Česlav Miloš koji se u Krakov vratio posle pada komunizma da tu završi život osećao je izuzetnost ovog mesta. U jednoj pesmi je zapisao:

I tako se vratih tu iz velikih prestolnica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska truba oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.

Viborova protiv očajanja

Nad Vislom stoluje Vavelska katedrala, grobnica poljskih vladara od 14. veka. Tu su sahranjeni i nacionalni heroji kao što je Tadeuš Košćuško – francuski đak, vođa ustanka protiv Rusa i američki general, po kojem je nazvana jedna beogradska ulica kod Kalemegdana. Tu je i Adam Mickjevič koji je za Poljake ono što je za Srbe Njegoš. Drugog novembra 1946. godine, Karol Jozef Vojtila, koji će od 1978. biti poznatiji kao papa Jovan Pavle II, održao je svoju prvu misu baš u toj crkvi,.

Kompleks zamkova Vavel uverio me da je zanos Sjenkevičevih knjiga nastao iz stvarne istorijske veličine i tragične ukleštenosti između evropskih imperija. 

Celi mesec sam se uglavnom vrzmao po centru. Zalazio sam u neobično bogato snabdevene knjižare. Čak sam i kupio jednu ilustrovanu istoriju umetnosti XX veka.

Često sam na Rineku viđao brkatog Poljaka koji je sedeći svirao gitaru uključenu u prastari zvučnik. Ako bih kraj njega nailazio pre podne, njegovo džeziranje bi bilo vickasto i razigrano. Popodne, kada bi kraj njega u flaši Viborove votke bilo još samo prst ili dva providne tečnosti, u njegovim sporijim prstima bilo je više poljskog bluza, a njegove razlivene, plavkaste oči gledale su u daleku tačku koju je samo on video.

Viborovu sam taj mesec u Krakovu dobro upoznao. Pio sam je sa ruskim studentima u domu – od tada sam imao više poverenja u istinitost narodnih poslovica kao što je ona „pije kao Rus“. Ali sudeći po broju ljudi koji su zurili u istu onu tačku u koju je zurio i gitarista, shvatio sam da bi moglo da se kaže i „pije kao Poljak“.

Vadovice

Jednog vikenda smo čoporativno otišli u starogradsku pivnicu koja je točila – medovinu. Probavši prvi put piće za koje kažu da je mnogo pre votke grejalo duše slovenskim masama, nisam mogao da shvatim zašto ga nema južno od alpskog pojasa. Dobro smo se zagrejali kada je do nas sela grupa Italijana. Neki od nas, čiji su se slovenski geni kroz vekove pomalo istanjili, pa su počeli da zapliću jezikom uz medovinu, već su pevušili  bez smisla I reda. Ja sam hteo da pozdravim italijanske komšije. Rekao sam svima, slušaj ovamo:

Avanti o popolo, alla riscossa, / Bandiera rossa, Bandiera rossa.
Avanti o popolo, alla riscossa, / Bandiera rossa trionferà…

Poveo sam pesmu onako kako  ju je pevao Peter Lovšin iz Pankrta. Beograđani su me najpre zgranuto pogledali, a kada su ukapirali, prihvatili su gromoglasno refren: Bandiera rossa la trionferà / Bandiera rossa la trionferà

Kriglama medovine počeli smo da udaramo ritam po drvenom stolu, bilo je sve luđe.

Deo refrena Evviva il comunismo e la libertà  najpre je izazvao pojedinačne zvižduke, pa negodovanje mladih Italijana. Nismo obraćali pažnju. Oni su platili i otišli. Konobarica koja nam je donosila medovinu samo je vrtela glavom. Niko normalan u Poljskoj ne bi došao na ovakvu ideju.

Vera i nacionalna strast

I meni je tek onda sinulo – ovi Italijani koje smo hteli obradovati njihovom pesmom bili su katolički vernici, koji su pošli u obilazak rodne kuće poljskog pape u obližnjim Vadovicama.

U Vadovice sam i ja otišao jednog popodneva. Tamo sam se družio sa Anjom, vatrenom katolkinjom koju sam upoznao u autobusu. U papinoj rodnoj kući pomislio sam da je tu rođen čovek od kojeg strepi celi Varšavski pakt.

Još više mi se u sećanje urezao jedan prizor iz Krakova. Jednog jutra ušao sam u Crkvu svetog Petra i Pavla – kapija i vrata su bili otvoreni – da se divim najstarijoj baroknoj građevini u gradu. Unutra me dočekao nestvarni mir. Odjednom je iza mene nešto lupilo. Kada sam se uplašen osvrnuo, video sam stariju Poljakinju kako leži na podu raširenih ruku. Mrmljala je molitve. Iskrao sam se na prstima. Ne treba da čudi što je papa stigao iz ovog grada. U Poljskoj su užarena vera i nacionalna strast jedno te isto.

Ni jedan dan se neće ponoviti

Sedim ispod Grinvaldskog mosta, izgrađenog 1972. Nazvan je po poljskoj pobedi nad vitezovima Tevtonskog reda iz 1410. Iza mene je Staro mesto kako Poljaci nazivaju starogradski deo Krakova. Ispred mene je reka. Leto 1988. Lepo je biti mlad i biti u Krakovu.

Opraštam se od ovog grada znajući da ga ne umem zaboraviti. Čak i ako mu se budem vratio u nekoj epohi koja se već nazire, ja ću uvek prvo videti ove prizore...

Za setu te večeri kada sam se opraštao od Krakova, Vislava Šimborska, još jedna poljska pesnikinja koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost, a sahranjena je u Krakovu, našla je tačne reči:

Ni jedan dan se neće ponoviti.
Dve slične noći ne postoje.
Ni dva ista poljupca.
Ni dva jednaka pogleda u oči.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama