Sećanje holandskih vojnika iz Srebrenice | Politika | DW | 06.07.2015
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Sećanje holandskih vojnika iz Srebrenice

Prvo su bili heroji, a onda su ih na ulicama ljudi psovali kao zločince. Vojnici holandskog bataljona Dačbat su se jula 1995. našli u situaciji kojoj nisu bili dorasli. Rajner Švolov je zabeležio ispovest njih trojice.

Jednom sam pročitao spretno napisan članak u jednim novinama – pisalo je tu o julskim danima u Srebrenici 1995, o tome da se genocid odigrao pred očima pasivnih vojnika Ujedinjenih nacija. Zapravo holandskog bataljona. Da li autor članka svoje procene o ljudima koji su bili tamo donosi iz današnje perspektive, ne vodeći računa o situaciji u kojoj su tada bili vojnici? Rešio sam da razgovaram sa ovim ljudima.

Bojao sam se noćnih mora

Ane Mulder (45) je danas liberalni poslanik i dočekuje me u svojoj kancelariji u Hagu. Hans Tijsen, u svojim kasnim pedesetim, živi u porodičnoj kući u idiličnom predgrađu Amsterdama. Ebel Dijkman (65) dočekuje me u svojoj kancelariji u muzeju u bivšem koncentracionom logoru Vesterbork. Ova tri čoveka su pre dvadeset godina u uniformama Dačbata i pod plavim šlemovima bili u Srebrenici. Tokom razgovora sa Ebelom, Aneom i Hansom postalo mi je jasno da nema jednostavnih odgovora na moja pitanja.

„U prve tri sedmice po povratku nisam se usuđivao da idem u krevet. Bojao sam se noćnih mora. Počinješ da shvataš šta se desilo. Samo kad bih se napio mogao sam da odspavam sat vremena, a potom bih se uz krike budio“, priča Hans Tijsen. „Čitav svet te kritikuje i psuje, bilo je to nepodnošljivo. Posebno jer veruješ da si dao sve od sebe. Naravno da si svestan da su stvari izmakle kontroli, ali smo odista pokušali da spasemo sve koje smo mogli. A ovde, u Holandiji, ljudi stalno govore: Ovo si uradio pogrešno, ono si uradio pogrešno....U jednom trenutku više ne možeš da slušaš i samo kažeš: Pustite me na miru.“

Ane Mulder je nakon povratka doživeo nervni slom, a nakon oporavka je odlučio da se bavi politikom – s namerom da se holandski vojnici nikada više ne pošalju u situaciju u kojoj se on našao. „Kada sam se vratio bio sam kao zombi. Totalno poremećen, apatičan. Mediji su nas radikalno kritikovali, nisam to mogao da podnesem. Nisam više čitao novine niti sam gledao televiziju“, priča Mulder.

Phillippe Morillon mit Fatima Husejnovic in Potocari bei Srebrenica Flash-Galerie

Filip Morion u Potočarima 2010.

Neutralni i pogubljeni

Još u martu 1993, i to bez saglasnosti nadležnih tela, francuski general Filip Morion, komandant trupa UN u BiH, okružen hiljadama Bošnjaka, izgovara rečenicu: „Od sada se nalazite pod zaštitom Ujedinjenih nacija.“ Ebel Dijkman se seća da je Holandija tih godina uspostavila mobilnu padobransku brigadu: „Nova igračka za vojsku. Naš ministar odbrane je rekao da tri bataljona te brigade mogu da se pošalju u BiH.“

Mandat trupa UN je bio da Plavi šlemovi budu neutralni u sukobima i da nadziru primirje. U zaštićenim zonama UNPROFOR je trebalo da razoruža zaraćene strane i zaštiti civilno stanovništvo. Prvi holandski vojnici stigli su u Srebrenicu 4. januara 1995. godine. „Prvo što sam pomislio bilo je – UN ovde ne kontrolišu situaciju. Neugodan osećaj. Drugo: enklava je bila opkoljena. Već prvog dana sam video da su snage bosanskih Srba po brdima okolo rasporedile artiljeriju. Mogli su nas dole u enklavi gađati svaki dan. Treće: već prvog vikenda nakon što smo došli, jedan kolega je nagazio na minu i ostao bez obe noge“, seća se Ane Mulder.

Slične utiske imao je i njegov tadašnji saborac Hans Tijsen: „Sve je bilo vrlo konfuzno i teško nam je bilo da razumemo šta se dešava. Znao sam odranije da nas čeka težak zadatak. Trebalo je da razoružamo Bošnjake u enklavi. Ali kako da to učinite bez primene sile, ako oni sami ne žele da predaju oružje? S druge strane imaš naredbu – ne mešajte se! Komande koje smo imali bile su potpuno neprecizne i mi smo stalno vrdali ni tamo ni ovamo. Bio je to užasan osećaj.“

„Nema tu dobrih i loših momaka“

Već u aprilu su snage bosanskih Srba blokirale snabdevanje vojnika UN. Sve je manje hrane i benzina. Zbog blokade se broj holandskih vojnika smanjio sa 650 na 450 jer oni koji su otišli na odsustvo više nisu mogli da se vrate. Direktno iza kruga fabrike u Potočarima uzdižu se brda. Da li je to što su tamo poslani padobranci bila prednost? Ili holandski ministar odbrane uopšte nije poznavao teren kada je potpisao naredbu o slanju svojih vojnika? Kako je ono rekao Ebel? „Nova igračka za vojsku.“

24. maj 1995: Francuski general Bernar Žanvije, nakon dva meseca na funkciji komandanta UNPROFOR-a u BiH, predlaže Savetu bezbednosti da se napuste zaštićene zone. „Srbi su pucali svaki dan i svaku noć na naše ljude“, navodi Dijkman. „Ali svake noći su i Bošnjaci išli i ubijali po okolnim srpskim selima. To je verovatno i razlog zbog kojeg je naš komandant nakon tog rata rekao: nema tu good guys i bad guys.“ Tijsen se seća da su u junu prva dvojica holandskih vojnika uzeti za taoce i da „u jednom trenutku srpske snage izvode i dva tenka koji se voze tamo-amo ispred nas“.

Osmatračnica UN Fokstrot jugoistočno od Srebrenice 6. jula da se nalazi na udaru srpskih tenkova. Pukovnik Tom Karemans, komandant holandskog bataljona u štabu u Potočarima, traži intervenciju vazdušnih snaga NATO. General Nikolaj iz komande UN u Sarajevu to odbija. Obrazloženje – ne želi da rizikuje prekid mirovnih pregovora. „U noći između 6. i 7. jula srpske snage počinju da bombarduju celo područje i kreću pešadijom“, priča Ebel Dijkman. „Većina vojnika na našim osmatračnicama je iznenađena i pada u zatočeništvo srpskih snaga. Prebačeni su u Bratunac.“ Osmog jula pri povlačenju gine holandski vojnik Raviv van Rensen – na njega je jedan Bošnjak bacio ručnu bombu.

Avioni kruže nad morem

NO FLASH Gericht weist Klage gegen Niederlande wegen Srebrenica ab

Holandski vojnici u Srebrenici 1995.

Srbi nisu marili za Plave šlemove niti su ih uzimali ozbiljno, Bošnjaci su ih smatrali kukavicama jer se ne bore. Vojnici Dačbata su se našli između dve vatre. Možda su i zbog toga i Bošnjaci uzimali holandske vojnike kao taoce. Devetog jula se događaji ubrzavaju: ujutru pada osmatračnica Siera, a popodne Delta – obe na jugozapadu Srebrenice. Vojnici UN javljaju u komandu u Potočare: teška artiljerija izvučena je na položaje po okolnim brdima.

Ponoć između devetog i desetog jula: Holandski bataljon iz komande u Potočarima ponovo traži intervenciju vazdušnih snaga NATO, a ovog puta šalje i preciznu listu ciljeva za napad: 15 tenkova i artiljerijskih položaja snaga bosanskih Srba. U zoru oko 40.000 Bošnjaka iz okolnih sela beži u samu Srebrenicu, a nešto kasnije štab UN javlja da se nalazi na meti artiljerije. „Razgovarao sam sa svojom majkom telefonom. U tom trenutku počela je paljba. Raketni bacači, 24 eksplozije, bum, bum, bum.... Onda dva minuta pauze za punjenje, pa opet“, seća se Ane Mulder. Komanda UN u Sarajevu ponovo odbija napade iz vazduha.

Već 11. jula ujutru se tridesetak holandskih vojnika našlo se u zarobljeništvu srpskih snaga. Oko osam sati major Franken, zamenik komandanta, ponovo traži podršku vazdušnih snaga NATO. Nešto kasnije je 40 aviona spremno za napad i kruži iznad Jadranskog mora. Ne dešava se ništa. Popodne u Visoki komesarijat UN za izbeglice stiže telegram iz Srebrenice: „Hitno! Hitno! Hitno! Polovina zaštićene zone je zauzeta. Molimo da nam pomognete svim raspoloživim sredstvima!“ Uveče u 19:32 general Žanvije odbija da potpiše naredbu o aktiviranju vazdušnih snaga NATO.

Karemans pristaje

Hans Tijsen je tog 11. jula bio uključen u evakuaciju bolnice u Srebrenici. „Bio je to totalni neuspeh jer sam se našao pod vatrom. Ostao sam štabu u Srebrenici i poslednjim vozilom koje smo imali, natovarivši evakuisane ljude iz bolnice, krenuo sam ka Potočarima. Ja sam vozio, a oko mene su eksplodirale granate. Jedna je pala na deset metara od mene. Bojao sam se... Bio je rat. Na sve strane mrtvi. Mi smo se izvukli iz Srebrenice i stigli smo u Potočare. A tada su stigli ljudi u begu. Ludnica! Mnogo, mnogo ljudi u totalnoj ludnici, a ja sam se nalazio usred svega toga.“

Bošnjački civili su, priča Ane Mulder, ulazili kroz rupu u ogradi koju su holandski vojnici napravili. „Kroz nju su ulazile žene s decom, u rukama fotoalbumi, ulazile su starice. Mi smo ih pustili da uđu jer su tu bili sigurni. U kampu je bilo neizdrživo. Hiljade ljudi na vrlo malom prostoru. Nisu imali ništa za jelo. Totalno ludilo. Mislili smo da bi pravi pakao mogao nastati ako bi još povrh svega izbila neka epidemija. Jedna žena se porodila usred tog meteža i smrada. Morate to zamisliti: hiljade ljudi sabijeno na malom prostoru, bez vode, bez sanitarnih prostorija.“

Hans Tijsen: „Prvi srpski vojnici su išli prema nama i ti shvataš: potpuno si bespomoćan. Nalazili smo se u dolini, svuda iznad nas položaji bosanskih Srba, teško oružje usmereno na nas, a mi nemamo čime da im se suprotstavimo. Zamisli da smo otvorili vatru – oko nas 40.000 ljudi! Ako bilo šta pođe po zlu, biće mnogo, mnogo žrtava. U stvari ne možeš ništa. Postaješ talac situacije.“

Thom Karremans Srebreniza Massaker

Pukovnik Tom Karemans

U Bratuncu 12. jula 1995. general Ratko Mladić traži od pukovnika Karemansa da preda sve Bošnjake. S obzirom na situaciju, Karemans pristaje. U naredna tri dana snage bosanskih Srba razdvajaju muškarce od žena. Počinju deportacije. „Situacija je bila nepodnošljiva i za Bošnjake. I oni su hteli da se maknu odatle, shvatali su da tako ne mogu. Ali, da li su dobrovoljno učestvovali kada su transportovani? Ne verujem. U svakom slučaju stigli su autobusi“, seća se Ane Mulder. „Naš plan je bio da pratimo konvoje sve dok ne stignu na sigurnu teritoriju. Ali čim bi autobusi bili van vidokruga našeg kampa u Potočarima, naši vojnici su razoružani, a bošnjački muškarci poubijani.“

Povratak

Holandski bataljon je vraćen kući 23. jula. „Nedelju dana posle sam otišao na godišnji. Tri sedmice kasnije sam se vratio sa odmora i u novinama je pisalo šta se desilo. To je bio prvi put da sam čuo za to“, kaže Ebel Dijkman. Hans Tijsen kaže da je već znao da je bilo nekih žrtava: „Već 10. jula sam bio svedok kako je poubijano svo stanovništvo jednog sela. Stajao sam i posmatrao dvogledom šta se dešava. Ali o masovnim pogubljenjima sam nešto načuo tek kada smo bili na putu ka Zagrebu. Tek tada sam počeo da shvatam šta se zaista desilo. Bio je to totalni šok.“

Ebel Dijkman sažima svoja osećanja kada je potvrđeno da je izvršen masakr nad hiljadama muslimana: „Onda postaneš besan, ali ne na Srbe. Na Ujedinjene nacije. UN stoji za United Nations, mi smo to nazvali United Nothing (Ujedinjeno ništa). To je bio novi naziv za UN.“

Kritike na račun holandskih vojnika počele su ubrzo po povratku. „Imao sam još svoju uniformu Dačbata, jednom sam u njoj bio u gradu“, priseća se Mulder. „Ljudi su počeli da me psuju. Hteo sam samo da pobegnem odatle. Uzeo sam 10.000 dolara, kupio kartu za Meksiko i tamo sam ostao šest meseci.“ Tih dana je Hans Tijsen počeo ponovo da radi u vojsci kada je dobio poziv Ministarstva unutrašnjih poslova da dođe na razgovor, navodno kako bi pričao o doživljenom i tako se oslobodio ogromnog psihičkog tereta. „Ali to uopšte nisu bili razgovori koji bi bili terapija, nego smo bili saslušavani četiri, pet dana. To je bilo unakrsno ispitivanje, kao da smo osumnjičeni.“

Tijsen se posebno seća 1998. godine: „Tada su počeli izvešaji o pregaženim ljudima u Srebrenici. Jednom su pisali da sam to bio ja, jednom da je to bio moj nadređeni. Niko me nije pitao šta se zaista desilo. Da, nastavio sam da vozim nakon što je neko pao pod naše vozilo natovareno ljudima. Svi smo bili u begu pred granatama i u suprotnom je moglo izginuti još više ljudi. Onda je došla istraga, saslušavanje. Prvo si svedok, a onda osumnjičeni. Konačno sam se 2000. našao pred sudom. Bilo je... ne znam.... možemo li napraviti malu pauzu?“

Srebrenica-Gedenkstätte

„Kako danas izlazim na kraj s tim? Ćutim. Ne govorim nikome gde sam bio.“

Kada se pribrao, Tijsen nastavlja svoju ispovest. Oslobođen je pred sudom, ali mu je i dalje prebacivano štošta. „Kako danas izlazim na kraj s tim? Ćutim. Ne govorim nikome gde sam bio.“ Lekovit je za njega bio drugi odlazak u Bosnu 2005. godine. „Sreo sam ženu koju sam tokom rata sprečio da se obesi. Skinuo sam je tada sa konopca. Prepoznali smo se tamo. Bilo je to neverovatno. Bilo mi je nakon toga mnogo bolje. Razgovarao sam sa mnogima tamo u Srebrenici. Mnogi od njih vrlo dobro razumeju šta smo radili. Imaju i neku vrstu zahvalnosti. (…) Mislim da je važnije šta ti ljudi misle o meni.“

Kome je presuđeno?

Tijsen podseća i na jednu procenu, napravljenu kasnije: da bi se vojno branila enklava bilo je potrebno 50.000 ljudi, za neku minimalnu opciju je bilo potrebno barem 5.000 vojnika. Holanđana je najpre bilo 650, a onda 450. „Od početka smo bili svesni da stvari neće izaći na dobro“, kaže i Ebel Dijkman. „Naš komandant je političarima govorio da je nemoguće to što traže. Ali, nisu oficiri šefovi, nego politika. Kad političari kažu da idemo, onda mi idemo.“

Jedna odluka Haškog suda od prošle godine utvrđuje suodgovornost Holandije za masakr u Srebrenici. Ali kome je upućena ova presuda? Tadašnjim političarima, koji više nisu na funkcijama? Političarima koji su danas na vlasti? Da li je to upozorenje da se ne donose lakomislene odluke o učešću u misijama? Ili je to namenjeno vojnicima Dačbata, dakle onima koji su jula 1995. bili u Srebrenici? Da li je to presuda protiv Hansa Tijsena, Ane Muldera ili Ebela Dijkmana?

Možda na kraju ove priče i ne može biti zaključka kojim bi se svi zadovoljili. Ebel Dijkman me je pozvao da obiđem krug po memorijalnom centru Vesterbork. Ovo je mesto sa kojeg je put koncentracionih logora Aušvic i Treblinka otišla Ana Frank i hiljade drugih Jevreja. U sigurnu smrt. Baš kao i Bošnjaci iz zaštićene zone.

*Radijska 45-minutna reportaža je izvorno emitovana na Dojčlandfunku 24. februara ove godine.